Васиона

обртање око своје осе него што га има сада. Ha сл. 2 дајемо вероватни ток Месечева удаљавања, a с тим y вези и продужавања времена Месечева и Земљина обртања, или Месечева и Земљина дана. Сада je Месец удаљен 60 Земљиних полупречника. До овог отстојања дошао je просечно за две до три милијарде година. У току следећих 50 милијарди година удаљиће ce до отстојања од 81 Земљина полупречника када ће ce Месечев и Земљин дан изједначити. Тада he Земља и Месец показивати једно другом увек исту страну. Месец he бити видљив само са једне стране Земљине лопте. Од тога тренутка преовлађује утицај Сунца на Земљино и Месечево обртање. Под Сунчевим дејством наступа убрзавање обртања услед чега долази до приближавања Месеца Земљи, или обнављања процеса y супротном смеру.

Док je Месец био y усијано течном стању била су довољно јака електромагнетска и топлотна зрачења ка површини, која су изазивала и радијална кретања лакших молекула према површини нарочито молекула гасова. Због мале масе Месец je y доба свога формирања имао врло ретку атмосферу састављену углавном од тешких гасова. Према Џинсу задржавање атмосфере око једног небеског тела зависи од критичне 1 ) брзине на његовој површини, од температуре и молекуларне брзине гаса. Ако je при датој температури критична брзина четири пута већа од молекуларне брзине гасне честице, онда она има изгледа да ce y околини плапете, или y њеној атмосфери задржи 1000 година. Ако je критична брзина пет пута већа од молекуларне брзине, честица гаса задржаће ce y атмосфери милијарду година, a ако je шест пута већа, остаће честица гаса практично за увек y атмосфери око датог небеског тела. У случају Месеца већ je при температури од 100° С брзина водоникових молекула једнака критичној брзини, na je сасвим сигурно да на Месецу уопште није

било времена за образовање водене nape из водоника и кисеоника. Честице водоника су ce одмах губиле y међупланетски простор чим би ce пробиле до Месечеве површине. С обзиром на температуру која je y то време владала на површини Месеца и већина осталих гасова могла je да ce задржи y Месечевој атмосфери само релативно кратко време. Према томе врло je вероватно да je Месец и y најстаријој историји свога развоја имао изванредно ретку атмосферу, услед чега je и хлађење Месечеве површине било релативно брзо. Велика температурска разлика између доњих слојева атмосфере и слојева испод танке Месечеве коре, као и мали притисак атмосферског омотача на Месечеву површину, била су два битна услова који су довели до формирања његова рељефа. Према томе, можемо претпоставити да су из унутрашњости Месеца под великим притиском струјали према површини гасови који су на местима мањег отпора потискивали танку Месечеву кору образујући мехур огромног пречника. Свод мехура ослања ce на компримиране гасове испод себе који, опет, потискују усијану течну масу y унутрашњости мехура на нижи ниво него што je околина мехура. Кад притисак гасова затворених под мехуром постане довољно јак да савлада чврстину охлађене коре, наступа прскање мехура по ивици. Изгубивши ослонац свод ce руши y гротло где тоне y усијаној магми развијајући огроман потисак y страну и формирајући први кружни венац планина око кратера. Висина кружних планина још увек je релативно мала. Гротло, без свода претставља поново тачку слабог отпора срема којој настаје појачано струјање унутрашњих гасова изнад којих ce поново и релативно брзо образује танка кора и процес ce поново обнавља. При следећем обрушавању свода мехура кружна брда постају још виша и тако редом док ce формирање кратера не заврши. Централни брег y унутрашњости кратера преlхтавља последњи велики процес надимања коре после чега су следили мањи процеси који би ce могли упоредити са вулканским дејством на Земљи. При процесу стварања клобука знатну улогу играо je и талас плиме који ce y периоду брзог обртања Месеца кретао испод танке Месечеве коре од истока према западу успоравајући брзину Месечева обртања све дотле, док време обртања није постало једнако времену обилажења око Земље. Плимски талас играо je улогу пумпе. Наилажењем таласа мехур ce повећава. Са осеком остајали су испод мехура разређени гасови и због тога je наступало јаче притидање нових гасова из унутрашњости. Повратак плимског таласа значио je обнављање процеса. У околини равни Месечеве путање око Земље, дуж које ce најјаче осећало дејство овог равномерног сабијања гасова испод мехура, дошло je до образовања Месечевих мора. Вероватно je да ce код мора процес није могао обнављати више пута и да су кружне планине око мора nacra-

*) Критична брзина ]е она почетна брзина неке материјалне честице ко]а je довољна да ову честицу одбаци са небеског тела y међупланетски простор. Ha Земљи она износи 11.2 Km/sec, a на Месецу 2.4 Km/sec.

Сл. 2.

ВАСИОНЛ I, 1953, број 1

15