Васиона

Бошковић напомиње како ce за време потпуних Сунчевих помрачења виде звезде, планете, па да ce могу чак открити и комете. У вези прстенастих помрачења Сунца, каже како ce око Месеца види светао ореол-прстен, који je црква пренела на главе светаца. У таквим помрачењима и y том ореолу народ je гледао божји знак. По питању Сунчеве короне и овог светлог прстена, Бошковић ce много разликује од његових савременика астронома. Док они сматрају да je корона и светао прстен дело Месечеве атмосфере, Бошковић не само да побија да Месец нема атмосферу слично земљи, већ тврди да су корона и тај светао прстен дело Сунчеве атмосфере, која ce пружа далеко изван Сунца под дејством његове огромне топлоте. Сунчева атмосфера има већу густину при самом Сунчевом глобу, где видимо nere и факуле. Што ce атмосфера више пење изнад Сунца, она je све разређенија, учествује y ротадији Сунца као и nere на основу чијих кретања одређује трајање ротације Сунца. Корона има ромбаст облик, каже Бошковић, што je последица ротације високе Сунчеве атмосфере, па каже на крају, да ce крајњи делови короне сливају са поларном светлошћу. Сунце има сопствену светлост, својим изласком и заласком регулише топлоту на Земљи, што je y вези са вегетацијом. Од дневног кретања Сунца и Месеца зависе плима и осека на нашим морима. Месец и Сунце својим дејством условљавају облик планете на којој живимо. У вези са помрачењима Сунца и Месеца говори и о проблему трију тела и како ce помрачења Сунца могу користити за одређивање географских координата места на Земљи. Важно je и оно место y овој поеми о помрачењу Сунца и Месеца када каже, да постоји узајамна сила између светлости и сваког другог тела, што je једна потпуно модерна релативистичка мисао, коју je скоро век касније оживео Ајнштајн, y својој Теорији релативитета, по којој теорији један светлосни зрак трпи скретање под дејством гравитационог поља неке велике масе, као што je Сунце. О планетама не говори много. Каже да не трепере сем кад je наша атмосфера пуна влаге. Обрнуто, звезде живо трепере, јер имају мали привидни пречник, који наша атмосфера наизменично скрива и открива и тако производи утисак треперења звезда. Каже још, да Венера и Јупитер могу толико јако да сијају, да предмети које осветљавају на Земљи бацају сенке. Венера има променљиву светлост, што зависи од различитих даљина на којима ce може налазити од Земље y току своје ротације око Сунца. Када je y највећем сјају, онда ce као Даница појављује усред дана, што ce и десило, када je писао ове стихове. У вези са планетама, даје топографију Сунчевог система и говорећи о томе, како ce наша планета налази између Венере —богиње љубави, и Марса —бога рата, пева духовито:

Природа je поставила Земљу У положај злокобан и страшан Да y трку Венеру и Марс cpehe, Кад лепота једне и обесност другог Трују људ’ма све изворе cpehe. И по питању комета Бошковић je модеран. Каже, да и оне круже око Сунца, само што њихове путање нису, као оно путање планета, обухваћене зодијаком, већ да ce крећу y свим правцима. Док je комета y афелу путање, она je врло хладна, али кад стигне y перихел толико ce ужари под огромним дејством Сунчеве топлоте да ce скоро запали, тако да гасови (nape) који ce налазе око главе образују дуг pen који ce протеже на супротној страни Сунца. Пређимо сада на звезде о којима Бошковић говори y овом свом делу. Звезде су расуте на огромним раздаљинама y једном празном простору или y простору тако разрађене материје (етер) која ce не одупире кретању звезда. Звезда има безброј и имају сопствену светлост као и наше Сунде. Оне су уствари сунца. Поред тога што ce све заједно обрћу y дневном кретању неба око полова, оне имају и' сопствено кретање, noje изгледа мало због њихових огромних раздаљина, a које може да буде врло велико. Ми данас знамо за звезду пројектил тј. за Барнардову звезду која има огромно сопствено кретање. Интересантно je напоменути y вези са звездама и следеће код Бошковића. Каже nano су Хујгенс и нарочито Буге, попушавали да изнађу из односа сјаја звезда и Сунца њихове раздаљине. Они, пише Бошповић, претпостављају да je светлост звезда једнапа Сунчевој што je апсолутно неизвесно. Астрономи разлипују звезде по величинама, каже он даље, али то су њихове привидне величине, noje зависе једино од јачине светлосног ефепта noje те звезде производе y нашем опу. Сигурно je, да су те звезде једне веће друге мање од Сунца, што нема нипапве везе са њиховом раздаљином, nao што то не запажамо ни код планета. Каже, када бисмо Сунце поставили на раздаљини звезда да би и оно светлело слабом светлошћу и да би најзад изчезло нашим погледима. Ми знамо данас за постојање Погсонове формуле, која везује апсолутне и привидне величине звезда и њихове раздаљине. Дакле, Бошповић je правилно мислио, да ce раздаљина звезда не може да одреди из привидне њене раздаљине, већ из моћи њеног зрачења. Говори он још и о зодијапу, па паже, да ce звезде још обрћу и ono пола еплиптике под дејством прецесије. Прецесија, паже Бошповић, доводи разне звезде y положај Северњаче. Доћи he време, пише он даље, пада ће изглед неба бити изврнут тј. пада he северне звезде, noje данас видимо на нашем небу, засијати на јужној хемисфери и обрнуто. Tano he јужни Крст бити на нашој, северној хемисфери a Мала Кола неће бити више водић нашим морепловцима. Прецесија je изме-

4

ВАСИОНА I, 1953, број 1