Васиона

Uloga astronomije U RAZVOJU MATEMATIKE

Da izmedju matematike s jedne strane kao teoriske nauke i astronomije sa druge strane postoje tesne veze, to je opšte poznata činjenica koju ne treba posebno dokazivati. No, obično se smatra da je ta veza vise jednostrana, tj. da upravo samo matematika igra neku ulogu u astronomiji, a da astronomija nije vršila nikakav uticaj na razvoj matematičkih nauka. Stoga će cilj ovog predavanja biti da pokažemo da takvo shvatanje nije tačno i da u glavnim crtama osvetlimo uzajamnost dejstva izmedju astronomije i matematike. Radi toga treba, prvo, imati pred očima mogućnosti koje astronomija ima za saznanje svojih istina. Astronomija se smatra kao egzaktna nauka, a svi mi pod tim razumemo uzornu tačnost njenih zakona koji dopuštaju izvodjenje tačnih zaključaka i pretskazivanje budućih astronomskih pojava. Astronomija to i postiže i nema toga čoveka koji neće biti impresioniran, kad čuje da će tog i tog dana u taj i taj čas pa čak i u taj i taj minut nastupiti pomračenje Sunca ili Meseca. Medjutim, iako je egzaktna nauka, ona za saznanje svojih istina ne raspolaže svim sredstvima kojima raspolažu druge egzaktne nauke, na pr. kao fizika. Fizika pored posmatranja kao glavno sredstvo za saznanje koristi i ogled. Tek kad ovim putem otkrije obimne klase raznovrsnih pojava nastupa potreba da se one urede i medju njima uspostave veze i otkriju zakonitosti njihovog zbivanja tek tada se stvara i teorija. Doyoljno je poznato da je ta teorija u stvari uvek izložena u matematičkoj formi i koju ulogu stoga matematika igra u fizici. Stara je stvar, naravno, da bi fizika bila samo gomila neuređjenih činjenica, kad ne bi bilo teorije, da bi njeno napredoyanje bilo znatno sporije da nije rukovodstva k°je joj pruža dobra teorija. Isto tako je dovoljno poznato da uvek, kad se izmedju novih eksperimentalnih činjenica i teoriskih proračuna pokažu razmimolaiženja, staru teoriju treba zameniti.

No, ako nam je jasno da fizika ne može uspešno napredovati bez matematike, jer uostalom nijeđna praksa ne može bez teorije, onda to još pre važi za astronomiju, i to u mnogo jačoj meri. Evo, zašto. Ako postavimo sebi pitanje može li astronom one prirodne pojave koje su objekt njegovih proucavanja da reprodukuje u obliku ogleda, kao što to može fizičar, biće nam jasno da njemu to uglavnom nije moguće. On je upućen gotovo isključivo na posmatranje. Dakle, dok fizičar može neku pojavu da uoči i da pokuša da je reprodukuje veštački u laboratorijumu i tako očigledno utvrdi, recimo, od čega bitno zavisi nastupanje uočene pojave, da je oslobodi svih onih uzgrednih komplikacija koje je prate u njenom prirodnom zbivanju, pa da se tako u izvesnoj meri oslobodi matematičkog teorisanja, astronom nema ni tu mogućnost. On je prinudjen da posmatra pojavu u svoj njenoj složenosti, onakvu kakva se dogadja. Njemu ostaje još samo teorija, jer da bismo u tom slučaju uopšte mogli da utvrdimo šta je bitno za nastupanje uočene pojave, ne ostaje nam ništa drugo nego da računamo. U takvom slučaju mi nemamo drugog izlaza već da pravimo teorisko-matematičke kombinacije raznih vrsta, dok nam ne uspe da nekako objasnimo procès uočene pojave. I drugog puta nema. Ovo će najbolje ilustrovati jedan primer. Uzmimo da treba odrediti položaj neke zvezde i njeno kretanje. Sve bi bilo prosto odrediti posmatranjem, kad bismo je mogli posmatrati u odnosu na neku nepokretnu okolinu, ili bar kad bismo imali nepokretan oslonac u prostoru, kad bi Zemlja bila nepokretna. Medjutim, sve je drukčije nepokretne okoline nema, Zemlja se kreće zamršeno u prostoru, svetlost se prelama u atmosferi i remeti posmatranje sa svoje strane itd. Sve to ometa tačno utvrdjivanje cinjenica i da bismo otk ili bitne uzroke kretanja moramo sve to uzeti u obzir i računati. Ako se ipak pojave neslaganja izmedju posmatranja i

ГОДИНА I

ЧАСОПИС 3Ä АСТРОНОМИЈУ И АСТРОНАУТИКУ

Београд, окт.—дец. 1953 БРОЈ 2