Васиона

što je opazio Persi Vilkins, onda njegove (Mijamotove) hipoteze u vezi sa erupcijama gasa moraj u biti napuštene. Na sasvim drugom kraju sveta, iste godine (1960.), argentinski astronom Dr. Kariös O. Jašek, objavio je jedno kratko saopštenje u izdanju »The Observatory« za 1960. pod naslovom; »Zemljini sateliti i Mesečeve formacije«. Dr. Jašek iznosi neke nove priloge u korist Baldvinove hipoteze, a posebno izračunava zapreminu i masu nekadašnjih Zemljinih satelita, koji su bili velieine man j ih asteroids, a koji su izbombardovali Mesečevu površinu, nekada u dalekoj prošlosti. Treba istaći, da se stare hipoteze dobro drže, a cesto se i podmlađuju. Iz mnogih kosmogoničnih hipoteza i danas bi rado izabrali Laplasovu. Ova kosmogonička hipoteza, mada, naj-

starija, objašnjava mnogobrojne fenomene u vezi sa našim Sunčevim sistemom. Take i vuh kanska hipoteza postanka Mesečevih kratera, mada je najstarija, tokom vremenà, zahvaljujuéi čitavom nizu inovacija, počev od Roberta Huka, pa preko Nesmita i Karpentera sve do današnjih dana, kada su glayni zastupnici modifikovane vulkanske hipoteze; Spur, Yllkins, Mij amoto i drugi, uporno se brani od impaktne teorije (teorije sudara), koju su lansirali: Gruiihuizen, Tornas Si i Baldvin i uspeva da se održi kao hipoteza koja mnogo više obećava. Međutim, izgleda da će biti potrebno kombi novati sve dosadanje hipoteze, bar za sada, a nešto kasnije, kao što je rečeno na početku ovog članka, otići pa proveriti.

Dragoslav Eksinger

ЗОДИЈАКАЛНА СБЕТЛОСТ

У наше време, када сви резултати који ce односе на међупланетарну средину имају практични значај за припрему космичких летова, потпуно je природан повишени интерес за ту давно познату појаву која настаје изван предела Земљине атмосфере, и коју знамо под именом зодијакална светлост. Шта њу ствара, слободни електрони или међупланетарна прашина? Да ли je могуће на основу изучавања зодијакалне. светлости одредити густину честица и њихове размере? Да ли такви подаци могу да покажу постоје ли и код других звезда планетни системи? Сва та питања разматрају ce y овом раду. Зодијакална светлост непрекидно дифузно светљење неба, углавном дуж области зодијакалних сазвежђа, које ce појачава са приближавањем према Сунцу била je давно позната. Египћани су претстављали зодијакалну светлост y облику троугла нагнутог или правог y зависности од годишњих доба. Зодијакална светлост била je позната и Аристотелу и разним старим писцима, но изгледа да они нису сматрали да je то стална појава. Опис зодијакалне светлости дао je историчар Нићифор око 410 год. н.е. Хумболт je открио да ce зодијакална светлост помиње и y старим мексиканским документима. О њој су Персијанци причали француском путописцу Ж. Жардену. Детаљан опис зодијакалне светлости из личних посматрања дао je Чилдре y својој књизи »Natural History of England« (1659), a исто тако и y малом делу »Britanica Baconica« (1661) год. тј. 24 године пре њеног „открића“ од стране Ж. Касинија, оснивача и директора Париске опсерваторије. Ипак, француски научник je први извео систематско посматрање зодијакалне светлости и изнео правилно мишљење о њеној природи. Он je сматрао да je та појава резултат расипања Сунчеве светлости y међупланетарној средини. Спектар зодијакалне светлости Мора ce приметити да су посматрања зодијакалне светлости вршена само голим оком све до нашег столећа и зато су давани само цртежи и описи. Велики рад ове врсте извршио je Џонсон за време свог путовања око света већ y XIX веку, затим Хеис, Вебер, Серпиери, и други. Било je утврђено, још y XIX веку, да спектар зодијакалне светлости нема никакве емисионе линије карактеристичне за јоносферско светљење ноћног неба. Још je Лие констатовао да су y релативно јаком спектру зодијакалне светлости, како ce види y тропским крајевима, емисионе линије ноћног неба скоро неприметне, док су оне доста јаке y спектру поларне светлости који належе на слабо зодијакално светљење при посматрању' на високим ширинама. Како је усмерена oca симетрије? Земљина атмосфера коју карактерише сопствено зрачење y високим јоносферским слојевима и која проузрокује екстинкцију (слабљење) и расипање светлости ствара фон који належе на зодијаклану светлост. Тај фон смета при одређивању правог распореда зрачења зодијакалне светлости, нарочито y тачкама које су удаљене од равни Земљине путање еклиптике. Тако, на пр. још недавно je Ван Рејн сматрао да je сјај ноћног неба y равни еклиптике 40% условљен зодијакалном светлошћу. Закључак Ван Рејна ce показао као погрешан. Безначајна поларизација ноћног неба y тој тачки очигледно показује да додатак зодијакалне светлости овде мора бити крајње мали и сада ce потпуно оправдано сматра да тај проценат износи Marne од 1%. Одатле произилази да линије једнаке осветљености изофоте зодијакалне светлости ослобођене стране атмосферске

72

ВАСИОНА IX, 1961 број 3