Васиона

компоненте треба да буду јако спљоштене y односу на еклиптику. To je врло карактеристично за распоред материје која врши расипање y Сунчевом систему, та материја je, као и све планете, углавном y равни еклиптике. Треба приметити да ce oca симетрије зодијакалне светлости доста тешко одређује. To ce објашњава тиме што je та oca нагнута према хоризонту y зависности од годишњег доба и географске ширине места из којег ce врши посматрање. Услед тога, симетрично распоређене тачке са истим сјајем налазе ce на разним зенитским даљинама и због тога трпе неједнако слабљење које изазива атмосфера Земље. Тако ce изобличава прави лик a заједно- са тим и положај зодијакалне светлости на небу. Само на основу тачних фотометриских мерења са паралелним одређивањем атмосферске екстинкције може ce повећати тачност података о зодијакалној светлости. Због тога није ни чудо што су сва ранија, чисто визуална посматрања, почевши од Касинијевих и завршавајући са Маршановим крајем XIX вршена под врло добрим условима на планинској опсерваторији на Пик ди Миди y Пиринејима, доводила до погрешних резултата. Изражавало ce, на пример, мишљење да oca симетрије зодијакалне светлости пада y раван Сунчевог екватора. Уствари, како су показала фотометриска мерења y Медону (околина Париза) 1913. године, y околини Нице, a нарочито y приморским Алпима, права раван симетрије зодијакалне светлоста скоро потпуно одговара еклиптици или тачније општој равни кретања планета, и потпуно ce разликује од равни Сунчевог екватора. Тај резултат je сада опште признат.

Састав међупланетарне средине Из наших мерења следи да честице међупланетарне средине нису везане нецосредно за Сунце. Сунце избацује потоке честица јонизованих гасова и слободних електроне и може y извесној мери да обогати међупланетарну средину гасном компонентом. Међутим, међупланетарна средина која ствара зодијакалну светлост може брже да ce попуни различитим телима Сунчевог система, као' што су на пр. астероиди који ce понекад сударају међу собом или комете које ce пред нашим очима разлажу на метеорске потоке ситних честица материје. Најситније честице од којих ce састоје кометни репови бивају брзо избачене из предела Сунчевог система притиском Сунчеве радијације, крупније честице постепено падају на Сунце, попуњавајући ce поново из истог извора. Теорија и посматрања Требало* би да ce на основу довољно очевидних чињеница може развити рационална теорија зодијакалне светлости и упоредити са посматрањем. Ho, последњих година ce noјавила претпоставка о томе да зодијакална светлост може настати искључиво расипањем светлости на слободним електронима. Битно je да ce y том случају расипање врши независно од таласне дужине и да ce расута светлост одликује знатном поларизацијом.

Линије једнаког сјаја (изофоте) зодијакалне светлости (2 новембар 1957. год., Асуан, УАР)

Зодијакална светлост y пролеће no заласку Сунца на средњим северним географским ширинама. (Репродукција »Astronomie«, Rudaux г Vaucauleurs, 1948. год.) Сјај Зодијакалне светлости y односу на сјај неба није нарочито упадљив. Ипак ce y ćpedumi сликг запажа светлија зона, приближно, y облику елипсе чија je oca нагнута прела 'хоризонту. (Сл. 2. Илустрација преводиоца)

ВАСИОНА IX, 1961 6 poi 3