Васиона

Мерења поларизације зодијакалне светлости која су извршили Бер и Зидентопф 1953. године и њихова испитивања на бази чисто електронског расипања, ишла су y прилог широко распрострањеном мишљењу да je y међупланетарном простору отсутна прашина. Међутим, са тачке гледишта Ми-ове теорије, и при раскпању светлости на честицама прашине различите природе треба да ce појави знатна поларизадија. Рачуни које je извео Валтер y Тибингену на електронским машинама по тачним Ми-овим формулама показали су да ce y том случају појављује знатна поларизација зодијакалне светлости чак и при знатним угловним растојањима од Сунца. Аналогне рачуне за атмосферску прапшну извео je, такође 1958. год. В, Вадија (Каирски универзитет). Постоје ли y међупланетарној средини електрони? Одређивање поларизационих својстава аерозола* који продиру y високе слојеве атмосфере из међупланетарног простора и имају непосредну везу са честицама зодијакалне светлости извршила je Е. В. ПјасковскајаФезенкова на оснозу својих посматрања поларизације дневког неба при ниским положајима Сунца (1957. год.). Показало ce да сува материја y облику прашине може да произведе поларизацију до 40%. Савршено слична поларизација посматрана je y главама и ближим деловима penosa последњих светлих комета Аренд-Роланд и Мркос (1956., 1957. год.) где несумњиво не може бити повишене електронске концентрације. Приписујући честицама међупланетарне средине слична поларизациона својства могуће je доћи до задовољавајућих претстава О' посматраним особенсстима зодијакалне светлости. Ти резултати указују на то да je савршено непотребна хипотеза о електронској природи зодијакалне светлости. Доуги независан доказ гледишта да y међупланетарној средини не постоји значајнија електронска концентрација дао je енглески научник Блеквел, добивши на Боливиским Андима спектар зодијакалне светлости. Он je нашао_да Фраунхоферове линије y спектру ове појаве имају исто тако оштре границе као и y спектру Сунца. Кад би зодијакалну светлост изазивало расипање на електронима, који имају велике брзине, Фраунхоферове линије би услед Доплеровог ефекта биле веома проширене, што није откривено. • Тако ми долазимо до несумњивог закл>учка да су посматрана својства зодијакалне светлости условљена искључиво расипањем Сунчеве светлости на међупланетарним че-

. стицама прашине. Концентрација слободних електрона на растојању Земље од Сунца не може бити већа од 30 до 40 електрона на 1 см 3 a не 600 до 800 како ce раније претпостављало. Настајање међупланетарних честица прашине Како je већ поменуто, оне могу бити производ распадања астероида, тј. кмат-и исто порекло као и метеорити. Само, познато je да ce сви астероиди крећу y једном правцу по орбитама са малим нагибом према еклиптици и да су брзине разилажења делића који ce добијају приликом њиховог распадања врло мале, свакако не веће од 1 km y ceкунди. Математички рачуни показују да би тај процес требало да доведе до веће концентрације честица y равни еклиптике. Напротив, одговарајућа посматрања комплекса космичке прашине, која настаје као резултат распада периодичних комета доводи до много боље сагласности са посматраним особеностима зодијакалне светлости. Све комете које продру У унутрашњост области Сунчевог система сигурно ce брзо' распадају и обогаћују на тај начин међупланетарни простор ситном прашином и малим количинама гаса. Процес сличног непрекиднот попуњавања махеријом одиграва ce паралелно са супротним процесом нестајања те материје последице таложења на Сунце. При томе ce ствара извесно стационарно стање које карактерише међупланетарну средину за дату епоху постојања Сунчевог система. Није још јасно y којој мери ce то стационарно стање може нарушити јаким корпускуларнпм потоцима избаченим са Сунца за време ерупција. Даља испитивања зодијакалне светлости, нарочито она која ce врше на нижим географским ширинама, омогућиће да ce повећа тачнот наших претстава о природи међупланетарне средине и о њеним могућим променама. У овом тренутку може ce претпоставити да између комлоненте међупланетарне средине коју сачињава прашина и која има мањевише стабилан карактер, и корпускуларних потока избачених са Сунца постоји стална узајамна веза. Могуће je да ce баш на рачун апсорпције, првенствено y гушћим слојевима, материје зодијакалне светлости космичко зрачење које полази са Сунца за време јаких ерупција лишава своје алфакомпоненте и када достигне Земљу састоји ce скоро искључиво од протона. Тиме ce може објаснити тако велика разлика између Сунчевог космичког зрачења и космичког зрачења галактичког порекла, које ce као што je познато, састоји 13% од алфа-честица тј. од језгара хелијума. С друге стране, Сунчеве корпускуле, делујући на честице прашине зодијакалне светлости предају им особену растреситу структуру, како то показују прикупљања тих честица y високим слојевима атмосфере. Имајући такву структуру те че-

* Аерозоли —• су системи мноштва честица течног или чврстог агрегатног стања са димензијама од 10-7 до 10-s см. зароњених y гас или смешу гасова (дим, облаци). Честице аерозола ce лако таложе под дејством силе теже.

ВАСИОНА IX, 1961 број 3