Васиона

Ruđera Boškovića, pa ću u ovom članku pokušati da pokažem koliko je Boškovič bio zaista iskren u borbi za religiozno shvatanje sveta, u borbi ko j a mu je bila namenjena posebnim sistemom vaspitanja i pripadanja isusovačkom redu. U rasmatranju ove delatnosti polazim od Boško vice ve rasprave O duši i Bogu (Th, 373) služeči se engleskim prevodom J. M. Child-a u londonskem izdanju iz 1922 godine. Počeču sa autorovom posetom arhibiskupu u Beču. »U deo dužnosti religioznih starešina spada i briga o torne da se u nežne mozgove omladine, preko najranijeg interesa za nauku, ko ji uvek počinje izučavanjem čuda prirode, ne uvuku nepoželjne ideje, jer takva pogibeljna shvatanja mogu postepeno pokvariti veru u božanske stvari, pa čak je potpuno razori ti i iz korena iščupati. Mi smo videli da je nesrečnim proglasom suprotne sudbine (misli se, možda, na proglas enciklopedista, prim. prev.) ovaj proces več odavno nastupio po celoj Evropi. A kako se ovo, kao i bolest, širi u rastučim razmerama, mladi ljudi zaraženi principima lažne istine, a sada i daleko pogibeljnijim učenjem misle da se mudrost ne može postiči dok iz svojih mozgova ne prot j era ju sve misli o religiji i Bogu, sveznajučem tvorcu i gospodam Vasione. (Th, 9) . . . Iz ovog Vi čete odmah shvatiti zašto nisam oklevao da Vam darujem i posvetim ovu knjigu. Kao što sledi iz onog sto sam rekao, moj razlog je dvostruk; u prvom redu, priroda tematike ko j a se u njoj nalazi ne samo da ni je nepogodna, nego je do največeg stepena saglasna sa shvatanjima jednog Hristovog sveštenika, i drugo, moč i važnost tematike, sami po sebi, dali su mi svakako snage i energije za moj napor, iako možda slab, ali svakako ozbiljan, ukoliko je to do mene stajalo.« (Th, 11). U Synopsisu, (Th, 33), u vezi sa ovom raspravom Boškovič kaže:

»Ja ču ovde učiniti samo jednu napomenu u vezi sa dodatkom o Metafizici. Naime, ja sam tu pobliže objasnio kako je velika razlika izmedu materije i duše, kao i vezu između duše i tela i njihova uzajamna delovanja. Zatim, u pogledu na Boga, ja sam dokazao, preko mnogobrojnih podkrepljivanja ko j a su u tesno j vezi sa mojom teorij om, da On mora posto jati. Specijalno sam pomenuo, iako samo delimično, njegovu mudrost i proviđenje, odakle je samo jedan korak do odkrovenja. Smatram medutim, da sam, tako reči, več dovoljno ukazao na moju opredeljenost u torn smislu.« Najposle, navešču dva stava: 546 i 547 (Th, 3,83 i 385) iz pomenute rasprave O Duši i Bogu. 546. »Pored toga beskrajno i beskrajno malo, takvo samo po sebi i samo po sebi odredeno, nemoguče je u stvarnim predmetima (kao što sam dokazao u vezi sa prelazom na beskonačnost u primeru (t), kao i na mnogim drugim mestima uz više nego jedan dokaz, na pr. u, raspravi De natura et usu infinitorum et infinite parvorum, i u raspravi dodatoj mojim Sectionum conicarum elementa, Elem. V 01.3). Stoga sledi da je broj tačaka materije konačan, ili najmanje, čak i kod obično usvojenog pojma, da je masa posto ječe materije konačna, odnosno da tačke moraju popunjavati konačan prostor i ne mogu se prostirati u beskonačnost. Medu tim, ne posto ji stvarni razlog zašto bi bio konačan broj tačaka, ili ova količina materije pre nego neka druga, izuzev voljom Biča koje poseduje neograničenu odredujuču šilu. Nijedan čovek svojom zdravom pameču ne može sebe ozbiljno uveriti da postoji ma kakva potreba za izbor ma koga broj a tačaka pre nego drugog broj a tačaka. 547. Pored toga, ako je Vasiona bitisala sa ovim zakonima od večnosti, tada je svakako bilo i večnog kretanja, pa se i linije koje tačke

(t) Ovde je jedan od tih dokaza. Na sl. 71 neka je prostor od C u pravcu A i E beskrajan i neka prava CD u ovom prostoru polovi ugao ACE. Isto tako neka je GH paralelno sa CA, presecajuči CD u H. Produžimo GH tako da bude HF dvostruko veće od GH. Spojimo C sa F i uzmimo da se prave CA, CB, CD i CE produžavaju do beskrajnosti. Pre svega, sada beskrajni prostor ECD mora biti jednak beskrajnom prostoru ACjfôjer zbog deljenja ugla ACE oni če biti podudarni jedan s drugim. Drugo, trougao HCF dvostruko je veči od trougla HCG, pošto je FH dvostruko veče od GH. Na isti način, ako se povuku druge paralelne linije kao ghf, biče hCf dvostruko veče od hCg. Prema tome je i površina FHhf dvostruko veča od HGgh. To znači da če i suma svih takvih površina kao što je FHhf biti dva puta veča od sume površina HGgh. Drugim rečima. cela beskrajna površina BCD biče dvaput veča od beskrajne površine DCE, a stoga i dvaput veča od ACD: ili, da je deo dvaput veči od celog, što je nemoguče. Dalje, nemogučnost potice od predpostavke o beskonačnosti. Jer, ako su GMI i gmi kružni lukovi, čiji je centar u C, sektor ICM biče jednak GCM i trougao FCH biče dvostruko veči od trougla GCH. Sve dotle dok imamo posla sa konačnim veličinama stvar je sasvim ispravna, zbog toga što FCH nije deo ICM, kao što je BCD deo od ACD, niti je MCG i HCG jedno te isto, kao što je DCE jedinstveno beskrajni apsolutnl sadržaj izmedu krakova CD i CE (ovde je štamparska greška jer stoji DE, prim. prev.). Nemogučnost se javlja samo kad se prede preko svih granica, od

čega potice razlika između prostora obuhvačenih istim uglom kod C, odnosno kad se uvede predpostavka o apsolutnoj beskrajnosti, što po vlači protivrečnost«.

(Prim. prev.: Sl. 71 nastra. 382 izdanja iz 1922 godine nebrižljivo je naertana. CD je simetrala ugla ACE, što na slici očevidno nije.)

Sl. 71

102

ВЛСИОНЛ IX, 1961 број 4