Васиона

Predstavu о njoj nalazimo u pismima Rudero ve sestre Anice, u ko j ima je devedesetogodišnja starica opisana kao durašna žena, ko j a plete bječve dok mu Anica piše. Prema ono malo materijala, koji mi je poznat, Pava Boškovič je neobično staložena žena, rekao bih, sa izvanrednim smislom za filozofska poređenja. Svojom realnom procenom okolnosti ona zna da na fini način postavi svaku stvar na svoje mesto. Evo dva prekrasna momenta iz života ove zaista klasične majke. Anica piše bratu, 13 avgusta 1766, da su nrimili pismo u kome govori o putu u Kaliforniju radi posmatranja prolaza Venere ispred Sunca, 1769 godine. Pritom opisuje maj činu i svoju brigu šta mu se može desiti u to j divljoj zemlji, ko ju su jedva pronašle na karti i dodaje; »Ovo mi sad napominjava: »Reci mu: govoric je njeki naš dobri P. D. Nichei: komu nije dosta, što je dosta, ništa mu nije dosta. Tako i tebi; a ovo je njeka sentenca latina.« (M, CCXCII). Prekrasan savet majke svom učenom sinu! Još interensantnija je situacija u vezi sa proslavom njenog stogodišnjeg rodendana (živela je 103 godine) u Aničinom pismu od 7 ianuara 1774 godine. »Mi smo bili namislili učinit festu samo u crkvi za dat slavu Bogu, a paka čeljad (ljudi) po sebi uzmnožili su je i produljili i u kuči; čuj na koji način! Sad ču ti vas dan prikazat od 3 djen-a (januara), naka se i ti (još ako si i u Paridu) ara j daš (raduješ). (M, CCXCVI). Piše zatim da je majka ostala u krevetu, a da se u crkvi iskupile »gospode i gospari. . . i druge čeljadi«, koji su, posle čestitki njoj i na jstari jem njihovom bratu Boži, izjavili da žele čestitati lično i majci. Pa nastavlja; »Kad sam to cula, digla sam se i ja ončas, er sam znala da če joj bit mučno nač se samo j s tolikijem posjedima. I tako sam i našla, da joj su bili njekolici od našijih gospara i gdje se sve ara j dava, da je nijesu zaskočili (našli) u odru, nego da je bila djusto ustala i tako iz male kamarice (sobice) prišla u onu malo veču od solara. Tu smo je našli mi, kad smo došli, gdje sjedi, a bile su tu deset gospoda od našijeh, koje izakako su š njom učinili svoje čestitance, pokleki! su svekoliko prid našega Bambina (sv. Vlaho) polak koga je ona sidjela, za dat mu slavu na njegovo j milosti«. (M, CCXCYII). U toku celog dana tu su vlastela, guverner, izaslanik arhibiskupa i drugi. Majka i Anica nisu na to navikle, jer žive povučeno i tiho. Na kraju pisma Anica kaže: »A sada premisli majku, kad se vid jela u takijem častima! Sve, što je u sebi dušila, sparalo je kako lumbarda nakrcana. Obratila se na mene i govori, kako je ona pričica iz grčkoga jezika od to var a (magarca), koji je ejenio, da se njemu čine časti, koje su se davale sliki Božijoj, koju je nosio. »Ovo ništa meni, sve godištima«. (M, CCXCVIII). lako nenaviknuta na prijem ona tačno zna šta joj valja činiti u to j zaista »diplomatskih složenoj situaciji, da bi kraj njim zaključkom ipak svemu dala svoje pravo mesto. Ovaj smisao za realnu procenu okolnosti jako je izražen i kod Ruđera Boškovića pri njegovim uspešnim, diplomatskim zastupanjima svoga Dubrovnika. U ovoj diplomaciji kod nje-

ga nema sukoba izrnedu delovanja i osečanja. On voli Dubrovnik i za njega je spreman da se žrtvuje, ali isto tako voli i svoj red, koji može imati velikih neprilika u vezi sa njegovim političkim delovanjem na dvoru Luja XV, 1760 godine, jer je to doba portugalske i La Valetove afere u Francuskoj. Zato on moli brata Bara, koji ga zamenjuje na kolegiju u Rimu, da obavesti generala reda da je pisao senatu molbu da ga ostave na miru, a da se po svemu što preduzima za Dubrovnik savetuje se starešinama kolegija u Parizu. (G, 89 —90). Boškovič je realan u proceni odnosa raznih sredina prema njemu kao Strancu. Otuda i briga da obezbedi starost putem penzije i zadovoljstvo da mu ipak ostaje njegov dragi Dubrovnik. Odvojen od svojih i svoga grada u doba ranog mladičstva, a povezan s njim samo u trenucima teškoča, kad je Dubrovniku trebala pomoč njegovog »pučanina«, koji se probio do vrhova evropskih dvorova, u Boškoviču se ljubav prema Dubrovnika stapa sa ljubavlju prema najbližim. U pismu poljskom kralju, koga moli za posredovanje u rusko-dubrovačkom sporu on kaže; »Ono je moja domovina; ondje imam svoje, a medu njima majku još živu i svježu u dobi od 98 godina« koja je zaprepaštena i puna strave da umre pod ruševinama krova smrskana od bombe.« Kakve li kobne slike za mene. Pa sama plovidba obustavljena, koja oduzima glavni izvor za uzdržavanje tolikih mojih rodaka i prijatelja, kolike osječaje ne bude li u meni!« (A, 186). Na isti način Boškovič je realan u proceni stanja u redu, gde se on stalno sukobljava sa zastarelim metodama borbe za religij u, što ga ponekad dovodi do besa. Evo dva primera iz pisma bratu Baru od 31 marta i 4 aprila 1760 godine iz Pariza: »A ne možeš vjerovat kako malo znadu od filozofije, i matematike i kako sramotne objecioni (primedbe) činu suproč filozofiji od Newtona; da vidiš koliko je ovdi Faura, (G. B. Faure ugledni profesor filosofije i teologije u Rimu, protivnik Newtonove nauke o gravitaciji, kao i Boškovičevih shvatanja o teoretskoj fizici), ma tega nemo’ nikomu rijet. Jedan otac koji je profesur od Teolodžije držim Morale, i koga su stimali, štampo je jedno libro suproč filozofiji od Newtona. Tako je to sramotna stvar, da se i ovi neprijatelji Newtonovi sramuju. Koliko smo ludi, i mahniti. Ovdi gdje su Nevjemici toliko jaki u ovijem valjalo bi da mi imamo čeljadi, koja bi ci jenu u istomu imala, koliko i oni; er ovdi paka govori Mlados, eto ti tu: ne umijedu naravne stvari i viku: to ti je isto i u vjeri. Neka misli ko ima«. (G, 124). Logično je da Boškovič, koji je Njutna kritikovao sa pozicija na početku XX-og veka, ne može da podnese skolastičara, koga je vreme pregazilo več 100 godina pre njega. U vezi s tim on če generalu reda predložiti razradeni program kako da red dode do odličnih stručnjaka koji bi uživali poštovanje u nauci i imali uticaja na omladinu. Njega uvek čudi zatucanost i neumešnost kojom se vodi borba za religij u u svetu koji je 200 godina ranije, od Kopernika na ovamo, krenuo u pravcu naučne spoznaj e sveta.

ВЛСИОНА ,ΙΧ 1961 број 4

105