Васиона

Pritom on duboko veruje da u toj naučnoj spoznaji sveta leži i naučna spoznaja boga. On se neprestano muči oko objašnjavanja svoje Teorije naučne filozofije isusovcima u Parizu, ali teško uspeva: »Ovdje tko nije peripatetik (pristaša skolastičke Aristotelove filozofije), je heretik; govoriti ovdje, da materijalna stvar ima neko djelovanje, neku šilu, neku sposobnost da se giba, znači davati pristup nevjernicima i znači pristajati uz materijalizam. Neprestano tumačim, da je naj veča šteta, ko j a se može učiniti vjeri, ht jeti je vezati uz takve stvari u fizici, za ko je velik dio i katolika smatra, da su krive; j er tada mladež uvjerena o protivnom, ne govori da je vjera istinita, dakle je ta i ta stvar u fizici istinita, nego govori, da je ta i ta stvar kriva, dakle je vjera kriva, i držim, da se na taj način ovdje uistinu teško naškodilo vjeri i još se uvjek škodi« (G, 208). Ruderovo vaspitanje u toku 33 godine života, do završene teologije i prijema u red, utisnulo je duboko u njega stvar religije i reda. Ono što njega muči je neslaganje njegove koncepcije odnosa religije prema nauci i zastarele koncepcije tadašnjih crkvenih vrhova. Ovako kako je njegov stav ukratko očrtan, u maločas citiranom pismu od 4 aprila 1760 godine, on u mnogom potseča na ono što je papa Pije XII. rekao astronomima prilikom osrnog kongresa Medunarodne astronomske unije u Rimu, 1952 godine. Ali to je zvanični stav sa zakašnjenjem od 200 godina. U njegovo doba stvar je bila sasvim drukčija i zato je on pun prekora i prema najvišim predstavnicima crkve, gde je Boškovič doskora bio izdvajan i cenjen (G, 6—B). No uočavajuči greške Boškovič je nemilosrdan; to je borac sa hercegovačkih planina ko ji nikoga ne štedi i ne bira reči. Opisuj uči prilike smetenosti kod isusovaca u Parizu povodom portugalske afere on u pismu od 7 januara 1760 godine kaže: »Ovdi se sad strašimo jako da či je objesit, istijeh kojijeh god svak smečen, i ja držim, da če to svakoga alijenat (odstranit) od tega grada, i od tega Dvora, (misli se na Rim). Ja ništa veče sad ne žudim, nego uteč u Carigrad, er ufam, da ču nač, da su Turci veoma bolii nego Krstjani. Sveti Otac ima oko sebe vele (mnogo) čeljadi ko j a ga zlo vara, a on je prem slab i pun straha. Za ne izgubit, što če najposle izgubit gore, strašim se da ne izgubi veoma veče, gubici ko ga može izbranit kada uzbude potreba, a ovdi če biti ili prije, ili poslije, er ne možeš zamislit koliko je sad ovdi nevjere, i o koliko tanku koncu visi ovdi Sveta Crkva« (G, 82—81). Pa ipak Boškovič nije slep da ne zapaža i pozitivne momente u stvari odnosa između religije i nauke, pozitivne po njegovo j subjektivnoj proceni. On je presrečan kad vidi da u Parisku akademij u nauka prima ju akademike koji »ne zaudaraju« po pitanju vere kao d’Alembert, koga on ceni kao naučnika, ali u njemu vidi protivnika vere i svoga ličnog neprijatelja.

Evo jednog stava iz pisma od 11 marta 1760 godine sa podacima o svečanoj sednici Akademije prilikom nrijema (Drema Truhelki) Jacques le Franc-a za člana akademije; »II discorso del Proselito fù eccellente, ed ebbe un plauso infinito. Il bello fù, che parlé con un fervore per la Religione, contro i materialisti, gli increduli etc., che fù un incanto: spero, che vedremo stampata questa pezza: la risnosta, che si suol fare, al suo discorso, fu piu debole:« (G, 119). U prevodu: »Govor kandidata bio je odličan i propračen beskrajnim aplauzom. Naj lepše je bilo, kad je, govoreči o Religiji, bio proti v materij alista, nevernika itd, što je bilo očaravajuče. Nadajmo se da čemo videti štampan ovaj deo govora. Odgovor na njegov govor, koji se pritom daje, bio je slabiji nego obično.« No ovakva su raspoloženja kod Boškoviča dosta retka, naročito u zrelo doba, kad je imao svoj stav i po pitanju nauke i po pitanju religije. Boškovičeva tragedija potice od njegovog istrčavanja ispred vremena u kome je živeo. Ne nailazeči na razumevanje on kaže; »isporedi li se sve zlo i sve neugodnosti, što ih čovjek ima u životu, s dobrim i ugodnim, na ko je je naišao, ono prvo daleko preteže«. (A, 184). Ovo če i dovesti do tragičnog svršetka našeg velikog naučnika, filosofa, a pre svega borca sa Jadrana. Svoj plodni život završiče u potpunom živčanom slomu. Ali nerazumevanje na koje je nailazio Boškovič kod svojih savremenika pretvoriče se u divljenje njegovom geniju kod današnjih naučnika. Evo kako Boškovičev rad ocenjuje danas akademik Nedelj kovic: »Sâm objektivni materijalistički sadržaj Boškovičeve teorije dače u današnjoj vodečoj istoriji filosofije i atomističkoj nauci, pa čak i u najzvaničnijem skolastičkom filosofskom rečniku manj e ili više za pravo Džozefu Pristliju, a Boškoviču u svakom slučaju jedno od najvidnijih i zaključnih mesta u razvitku filosofije i nauke XYIII-og veka.« (T, 13). Sa ovih nekoliko podataka iz priložene literature meni se čini da se kod Boškoviča jasno mogu uočiti dve osnovne delatnosti u životu: naučna i religiozna. I jedna i druga delatnost stoje u tesnoj vezi. Obe su one odraz istog lica. Oduzeti ovu drugu delatnost iz Bokovičevog života značilo bi praviti istoriski falcifikat, koji nam je danas potpuno nepotreban. Boškovičeva religioznost opravdana je posebnim istoriskim uslovima. lako je razvoj nauke neuporedivo brži od saobražavanja crkve savremenim uslovima života, mi, nažalost, i danas nalazimo religiozne naučnike, koji ne mogu da se odupru ovom suj ever ju čiji su koreni i suviše duboki u ljudsko j istoriji. Ali proces širen j a naučnog shvatanja sveta daleko je jači danas i uticajniji na omladinu, no što je bio u doba Boškoviča. Sto je to tako, možemo zahvaliti i samom Boškoviču čije su naučne postavke neminovno delovale u suprotnnom smeru od onoga kako bi to on želeo.

Pero M. Đurković

106

ВЛСИОНА IX, 1961 6po] 4