Васиона

МАРИН ГЕТАЛДИЋ

Поводом 335 година од смрти нашег познатог математичара Марина Геталдића и пригодом 360 година од објављивања његовог знаменитог рада; „Неколико ставова о параболи“, која ће ce ускоро навршити, рећи ћемо ка овом месту неколико речи о њему и његовом делу. Марин Геталдић ce родио 2. октобра 1568. године y Дубровнику. Био je члан угледне патрициске породице Геталдића, која je водила своје порекло из јужно-италијанског града Тарента. Треба ce осврнути на Геталдићево презиме. Колико има аутора који су писали о њему, безмало има и толико· транскрипција његовог презимена. Наш астроном и математичар Еуген Гелчић, назива Геталдића Марино Гетхалди, a енглески научник Лосон га казива Маринус Гетхалдус итд. Најприхватљивије je Марин Геталдић, са југословенског становишта, a ако ce води рачуна о његовим италијанским предцима, онда je свакако најзгоднијеназвати га Марино Геталди. Геталдић je још y раној младости показао смисао и интерес за математику и када je y половини друге деценије свога живота отишао на студије y Рим, тамо je нашао погодне прилике за своје усавршавање и рад. У Риму ce упознао са чувеним професором Римског колеџа, Кристофером Шлиселом, који je y наупи познатији под својим латинизираним именом Кристифор Клавиус. Изгледа, мада о томе нема мното података, да je Клавиус био један од Геталдићевих наставника, о чему ce може наслућивати из Геталдићеве посвете Клавиусу, rope ггоменутог дела. Клавиус и Геталдић су ce спријатељили и зато му je Геталдић посветио своје хронолошким редом узето, друго дело; a иначе прво дело из математике и оптике. Геталдић je много путовао по Европи да би проширио своје хоризонте и да би ce усавршио y математици. Геталдићево име ce било рашчуло y европским математичким круговима оног доба, тако да je он био добио и једну врло ласкаву понуду, да преузме катедру математике на Универзитету y брабантском граду Левену. Но, он je ту понуду одбио са мотивацијом: „ . . . да више воли да сам учи него да подучава . . Око 1600. годлне Геталдић борави y Паризу, где су тада биле златне године за математику, јер je генијални математичар Франсоа Виет био пронашао алгебру, која ce почела нагло развијати. Геталдић ce упознао са Виетом и од ученика je убрзо постао сарадник и пријатељ. Између осталог, он je издао једно Виетово дело, што доказује да га je Виет високо l ценио, a и бранио je Виета врло> енергично од критика двојице тадашњих математичара, који су замерали Виету на неким извођењима. У периоду од 1603. до 1607. године, Геталдић издаје своја дела y Италији, a затим ce враћа y Дубровник. Касније није публиковао никакве радове и то' je свакако један од узрока што' су му неки од њих пропали. Изузев једне кратке дипломатске мисије y Истанбулу, он ce до своје смрти није удаљавао< из Дубровника, где ce био скоро потпуно посветио научним радовима математичке и физичке природе. Умро je 6. априла 1626 године. Геталдићев рад je прилично обиман, a што je врло важно, он je био оригиналан писац, тј. већина ствари које je он изложио, била je новост за тадашњу науку. Први штамлан рад Геталдићев je објављен године 1603. y Риму. To je било једно кратко делце из физике, y коме je он објавио и 12 врло тачних одређивања специфичне тежине разних тела, које je добио експерименталним путем и што je унело његово име y многе историје физике. »Nonnullae propositiones de parabola«, ο коме ће бити речено нешто више je објављено y Риму, y штампарији Алојза Занетија исте, 1603. године. Тек пре четрдесет година je обелодањена садржина тога списа на нашем језику, јер je Геталдић све своје радове писао на латинском језику. Спис има двадесет страна. Иза наслова долазе две стране посвете Клавиусу и две стране предговора »Euridito lectori«, који je зналачки написан. У предговору ce указује читаоцу на чињеницу да Плутарх, Вителиус и Оронциус, који су ce пре Геталдића бавили проблемом конструкције параболичних огледала нису били упознати са могућношћу, да je било каква парабола довољна за конструкцију тог огледала, већ су сматрали да су само извесне параболе за то подесне. Плутарх ce осврће на параболична огледала y свом познатом делу „Упоредне биографије“. Плутарх описује како су свете ватре y храмовима, y Делфима и Атини, могле да буду неким несрећним случајем угашене, као што ce το десило y Атини за време владе тиранина Аристиона, a y Делфима, када су Медејци спалили храм. Тада je требало· добити ватру, али само помоћу ванземаљског извора. Тада je коришћено мало параболично огледало које je било идеалан инструмент за те сврхе. У његовом фокусу би Сунчеви зраци запалили неку материју, која би ce касније пренела y храм. To огледало Плутарх назива ~скафиоис“. Плутарх каже, да je само парабола која ce добија када ce пресече правоугли и усправни конус подесна за конструкцију скафиоиса. Такво мишљење имају и Оронциус и немачки научник Вителиус из Тирингије, који je своје мисли изнео y спису, који je знатно касније штампан заједно са Алхазеновом Оптиком y Базелу, y издаиву познатог издавача Фридриха Ризнера, године 1572. Сам Вите-

110

ВАСИОНА IX, 1961 6poj 4