Велики Петар руски цар и његово доба

102

време непризнаваше. Само му једна махна беше: неуредан живот, те ако је то младога владара што вређало.

Петар беше у Варонежу кад Лефор сконча, и јако га жаљаше. „Сад више немам никаквога верног елугу — рече цар. — „Само сам се у њега могао поуздати. Коме ли ћу се поверити у будућег“

Лефор се смири у крајњој сиротињи: он је скончао онако како је и живио и једина му утеха беше Хорацијева ода на Квинта Делија. Кад је осетио крај живота, затоведи да му звуче у соби трубе, само да застраши ђавола. Цар гаје лепо опремио. Исте године преминуше и ђенерали Шајн и Гордон. Једном цар рече: да се официрска места могу добити само по заслузи и годинама елужбе, па додаде и ово: „Но на жалост ја знам да неки ђенерали са оФициреким местима тргују, непазећи на' моје наредбе.“ — „А који су то ђенерали%“ запита га Шајн. — „Ти си први!“ прихвати Петар љутито, па извуче мач и лупи о ето. ШТајн хтеде да се брани и би погинуо да се неумеша Лефор те утиша цара.

Патрик Гордон беше последњи стари пријатељ царев. Он је образовао са ЛеФором руску војску по европски; његов глас решио је важно питање: дали треба. да влада "Софија или Петар; његовој војничкој тактици имао је цар да благодари кад је освојен Азов; он је угушио последњу опасну стрељачку буну пред самим царем. Петар га је ипри последњем часу посећивао и слушао мудре савете.