Велики Петар руски цар и његово доба

121

шка операција учини те цару беше лакше за кратко, а после наступише опет ужасни 60лови и једва је могао који пријатан тренутак да проведе са плесковским архиепископом Теофаном и чудовеким архимандритом. Кад га

они почеше тешити спаситељем — побожни цар се разведри и промуца: „Јест. То ми је једина утеха — то ме још држи“.

Хтеде да пише, али писаше саме неравумљиве редове. Царица беше непрестано ту, а не сањаше да јој се већ кује завера. Заверници мишљаху да царицу пошљу са ћеркама у манастир, а Алексијева сина попну на престо, Јагушински дознаде за то и ноћу долети да јави царици, а она беше уморна и малаксала па јави Менчикову.

Док је Менчиков своје чинио са Басевићел, дотле је цар све већма изнемагао. Царица беше ту непрестано, а у једанпут долети Басевић и упе се да је подетакне на јунаштво, говорећи: „Ви треба да владате а не да сузе роните; нека цар види да је оставио достојног заступника“.

„Видиће — видићите сви“ — викну она и оде у другу собу где беше Менчиков са официрима и великашима. — Ја нећу да отимам круну великоме кнезу, но хоћу своје освећено право.

Признати таленти и љубав к народу побуди све те јој се заклеше на верност.

Шетар испусти душу 28. Јануара 1125. Тако сконча велики владалац — самодржац руски, једини велики човек свога доба, творац рускога напредка и образованости.