Вечерње новости

Бр. 58. 24., 25. и 26. Децембра 1918. БЕОГРАД.

Излазе сваког дана у 7 сата у јутру. Цена 20 п. дич. или 4С хелера.

ГОДИНА XXI. Рукописе и ппетплату треба слати: Урепништву ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ БЕОГРАД, Космајска ул. бр. 28.

СВИМА НАШИМ ЧИТАОЦИМА НАЈСРДАЧНИЈЕ ЧЕСТИТАМО ДАНАШЊИ ПРАЗНИК СА „ХРИСТОС СЕ РОДИ[“

Ђенерал ПЕТАР ПЕШИЋ.

Ђенерал Петар Пешик ^'Бенерал Петар Т. Пешић, садањи по лоћник начелника Штаба Врховне Команде, рођен је 26. септембра 1871. у Нишу. Ступио је у Војну Академију 1889. год. а постао потпоручник 1892. године. Као врло способан официр заузимао је важније положаје у ђенералштабу и Министарству војном. био Је професорТактике у Војчој Академији, и наш војни извсланик у Атини. Ралио је доста и са успехом на војној књижевности. За време рата рата 1912

био је на служби за огеративне послове у штабу I армије, а 1913. год. постао је помоћник начелника штаба I армије. У рату 1914. послаг је био у Црну Гору, где је прво бно помоћник начелника штаба црногорске Врховне Команде, а по том Начелник и делегат српске Врховне Команде при црногорској Врх Команди. Од године 1916. посгао је помоћник штаба Српске Врховне Команде, и на том је положају у Октобру ове године унапргђ н у чин ђенерала.

Један нористан предлог.

Недавно је потекао из Загреба један врло користан предлог, упућен непосредно Наследнику Престола, као регенту нове државе сједињених Срба, Хрвата и Словенаца. Сви хрватс.чи уметници, односно њихови предсгсвници из појединих уметчичких дру жина, предлажу оснпвање м инистарства за лепе всштине. УказуЈЈ ћи на многоструке, културне задатке који нао тек очекују, хрватски уметници сасвим опр&вдано истичу потребу, да у злједничкој Влади буде заступљена и југословенска уметност наре-

читим миннстром. У предлогу се још наводи, да је краткоћа времена онемогућила сазив осталих уметчика Југословснских, али Хрвати могу и без тога рачунати на потпуну, братску сагласност српских и словеначких колега. Без сумње нема ни једчог иолепросвећенијег човека, који би уметности оспорио њен прворедни значај у жиаоту на предних народа; али ће се и међу образованим људима о лаицима нже реч — наћи пснеки, коме ће овај предлог хрватских уметника учинити се недсвољно важан или чак

сувишан у доба много хнтни јих и пречих потреба. Садашњс опште комешање и врење, узбурканосг свих друштвених слојева на вихору највећега рата у историји и дивовска борба за нов социјалан порелак, доприносе одиста много, да уметиост иагледа данас више-мање споредна и као нека врста државног луксуза. Ме ђутим, то само тако изгледа на први, површан поглед. Ко дубље прозре ствар, ко уме да проникне суштину каквог културног проблема, видеће да је за све нас питање о стању и будућиости југословенске у:*етности једно од најважчијих, и да оно б а ш д ан а с захтева најживљу пажњу управних чинилапа. Народи се од сад неће више хватати у коло с пушчом о рамену и и мачем о бедрима, него ће им право на приступ човечанској заједници условљавати се сразмерно јачини њихове културе у опште и уметности напосе. Ми, Срби, имамо највише разлога да предлог браће из Загреба оберучке прихватимо. Нигде у Југославији није на уметничком пољу иницијатива државе толико потребна, као код нас. Ми смо ту заостали иза Словенеца и Хрвата, који уметност негују разумно и систематичио; где она има јак ослонац у једној у^етнички ■аспитаној публици и код разних установа са чисто уметничком сврхом. У Србији свега тога нема, или га има тако мало, да наша нова држава мора због својег Ј<гледа узети на се сву бригу око уметности, подизати је слично индустрији н привреди у »емљи, водити непрестано надзор над њом и указивети јој сваку помоћ моралну и материјалну. Рад овај морао би да буде стручно организован, а кретао би се тачно означеним правцима. Једна од главних тачака било би отварање уметничких школа (музичке, сликарско-вејарске, глуиачке) или ставља ње под државну уппаву оних које већ постоје. Оне се не морају одмах подиз .ти на сгупањ академкја и конзерваторија; довољно је за почетак да то буду добро уређене, црипремне школе које ће пружати солидно претходно знање и умење. На тај би начин увек пристизао један ваљан уметнички подмладак, из чије средине добивају најдаровитлји стипендију за више школовање усавршавање на страни. Не. мања пажња има се обратити и већ свршеним, готовим уметницима, првенствево млађим снагама, к>.ји су на делу посведочили свој таленат. Такви су људи насушна потреба сувремене државе, украс и

понос њен. Ту се несме штедити ни закидати, већ треба откупљивати одл: чне производе, разписивати стечаје за нове, вршити поруџбине и стварати узек буџетске могућности да заслужни млађи уметчици што вишо пропутују, киде и науче. Напоредо с тим ишла би потпора старијих, новчана помоћ или пензија изнеМОГЈ 1ма, дужност државе да се стара о незбринутој чељади немоћних и помрлих вештака, јер и уметност има своје инвзлиде и своје мученике. У области в шјтлчких рукотвора. од којих су неки грд о запуштени а гдекоји осуђени да изумру, нијс к^д нас готово ништа урађено, док им се свуда у образованод свету придаје особита важност. Данас су све ређи изврсни примерци некад славног српског кујунџилука, а исти је случај и с резбарском вештином у дрвету, са тканинама, ћилимима и везовима српским. Наши столари и дрводеље, бравари, собни ,молери“, тапетари, декоратери, картонашки радници, сгаклари, књиговесци — сви послују мимо сваки стил, или раде у туђем изопачепом стил', једноставно занатски, према сувопарним и дотрајалим обрасцима, без свежине, полета и без изиорног народнога духа. Само једна широко заснована, државна уметничко-занатска школа 6ила би кадра да заталаса бајату масу српских рукотвора, те дакроз њих оиег проструји животвории млаз народних мотива. Остаје још једиа областуметничка, где само држава може да помогне и где треба што пре предузети свестрано лечење, да би се спасло од коначне пропасти наше највеће културно благо. То су с п оменици старе српске у метности, црквена архитекгура и црквени живопис, који већ столећима страдају из дана у дан, препуштени на милост и немилост пуком случају. Нова наша држава несме ту вишс ни часа да часи, ако жели да јој се не пребаци грешни немар према узоритој сгарини народној и наспрам културе у опште. Мора се, дакае, одмах датити посла, и пре свега обезбедити стару уметност од даљег пропадања, затим извршити исцрпан преглед свих њених спомсника, па онда приступити зналачкој и строго стручној обнови, где год се за то потреба укаже. Овај је посао тако значајан и разгранат, да би само он један био довољан да оправда предлог хрватскихЈјуметника о ааснивању министарства за уметност. Колико тек има и

ПРЕДСТАВЕ сваког дана од 4 часа по подне. Понедеоником и Четвртком нов програм. —