Византиске слике. Књ. 1

182 ШАРЛ ДИЛ

цији од 963. г., он се показао врло одан Фокасу, и његово држање није мало допринело паду Врингаса и успеху врховног заповедника. Али у име канона, он је сматрао да се не може трпети женидба василеуса, удовца после прве жене, са једном владарком исто тако удовицом; и кад је, у Светој Софији, Нићифор хтео, по своме царском праву, да пређе преко прага олтара и да прими причест, првосвештеник га одгурну од часне трпезе и, као испаштање за његову другу женидбу, он му забрани да јој се приближи за годину дана. Упркос своме гневу, владар је морао уступити пред непомирљивом чврстином па"тријарховом. Ускоро се појави и друга тешкоћа. Полиекту су доставили да је Нићифор био кум једном Тео-фанином детету. А, по црквеним законима, духовно "сродство те врсте било је безусловна препрека закључењу брака: отворено, без икаквих обзира, патријарх даде василеусу да бира: или да одбаци "Теофану или да буде искључен из цркве. За човека "тако побожног као Фокас, таква претња је била необично озбиљна ствар. Ипак је пут била слабија: Нићифор не хтеде да се одвоји од Геофане не устежући се да тако доведе до страшног сукоба између Државе и Цркве. Најзад се ипак нађе једно поравнање. Један се свештеник закле да је кум царског детета био Вардас, отац царев, а никако сам Нићифор. Полиект је јасно видео лаж; али њега су сви "били напустили, чак и његово свештенство; он попусти пред нужношћу, и чинило се да верује оно што му кажу. У своме поразу чак није ни тражио „да цар издржи покајање које му је прво био одре„дио због његове друге женидбе. Али василеус није "био ништа мање дубоко озлојеђен због те повреде његовога угледа и због тога напада на његову љубав. Никад он није опростио Полиекту његово неумесно мешање, а Теофана је исто тако била кивна на првосвештеника. И од целе те ствари најзад је "остао један неповољан глас о цару и његовој жени: још после неколико година, ЈЉутпран, одјек гла-