Византиске слике. Књ. 1

184 НЕА Ре љНЛ

љено изабран, постајао све мање популаран. Народ, притиснут порезом, негодовао је; свештенство, чије је привилегије Нићифор ограничио, калуђери, чија је огромна имања хтго да смањи, нису крили своје незадовољство; патријарх је био у отвореној опозицији против цара. У престоници избише побуне. Пук је нападао Нићифора, бацао на њега камење; и поред изванредне хладнокрвности коју је показао у тој прилици, он ту умало не изгуби живот, да га његови пријатељи нису одвукли на време. Најзад, опет су му дошли они наступи мистичне побожности који су га некад узнемиравали; постао је тужан, није више хтео да леже у своју царску постељу, и спавао је у једном куту, опружен по једној пантерској кожи где су метали пурпурни јастук, и опет је облачио на кожу кошуљу од кострети свога ујака Малеиноса. Душа му је била неспокојна, узрујана, забринута; бојао се за своју сигурност и од своје палате Буколеона начинио је тврђаву. Без сумње је још једнако обожавао Теофану и остао више но што је било мудро и разумно подложан њеном неодољивом и тајном утицају. Али између грубог војника и отмене царице супротност је била и сувише велика. Он јој је био досадан, и њој је било досадно. То је морало имати озбиљних последица.

Нићифор је имао једнога нећака, Јована Цимискија. То је био човек од четрдесет и пет година, мали, али лепо скројени врло отмена изгледа. Имао је белу кожу, плаве очи, златно плаву косу која је уоквиравала његово лице, риђу браду, танак и врло -леп нос, смео поглед, који се није бојао ничега и није се обарао ни пред ким. Јак, вешт, окретан, УЗ то племенит и дарежљив, поред тога помало развратник, он је био необично привлачан. У досади кроз коју се вукао њен живот, Теофани се он природно допао. И тада је страст доведе до злочина. Цимискије је био славољубив; он је сем тога "био врло љут што је пао у немилост; после једног "ратног неуспеха, њега цар смени са положаја врховног команданта Истока и нареди му да се по-