Византиске слике. Књ. 1

190 Н АРА дил

волео је и игру, и кад би имао напрстака у рукама заборављао би све остало, посланике које је требало да прими и послове које би требало расправљати; заборављао је чак и своје најдраже задовољство, сто, и проводио по читаве ноћи у игри. Појмљиво је, да је међу толиким забавама које су га свега заузеле, био заборавио да је он последњи човек своје династије и да за наследнике оставља само три неудате кћери.

Оне су се звале Евдокија, З0ог и Теодора. О најстаријој, Евдокији, историја мало говори. То је била особа простих склоности, осредње памети, исто тако осредње лепоте: болест коју је имала у детињству нагрдила јој је лице за цео живот. Зато је рано ушла у манастир и од тада се није више говорило о њој. Њене две сестре су биле од друге врсте, и сасвим друкчије занимљиве; обе су ипак, чудним удесом, лагано сазревале у тами гинекеја.. Ни њихов стриц Василије, који их је међутим врло волео, али који је, изгледа, презирао жене — сам се: никад није женио, — ни њихов отац Константин. није се бринуо да их удоми. И то су биле 1028. г. дезојке одавно пунолетне: Зое је имала педесет година, Теодора не много мање.

Тим двема принцезама мало позрелијим требало је да припадне престо Константина УШ. Али мада. је, од доласка македонске династије, закон о наслеђу престола у Византији постао довољно напредан да нико не би негодовао видећи да царство. прелази у женске руке, василеус је ипак увидео да. у тим тешким приликама један човек неби био на одмет у двору, и он поче на брзу руку тражити за. своју кћер Зое, коју је највише волео, и која му се: чинила највише створена за власт, мужа који би. поред владарке имао улогу цара-супруга. Поми-. шљао је на једног јерменског племића, који се звао: Константин Даласен, и он пошље по њега. Али Константин је био на своме имању, далеко од престонице, а ствар је била хитна. Предомисливши се, цар. се тада обрати управнику вароши, Роману Аргиру.