Византиске слике. Књ. 1

198 НОАЗРЕЊ Д ил

више јео, рђаво је спавао; нарав му се променила. Постао је напрасит, љут, непријатан; није се више смејао, сумњао је у свакога, љутио се за сваку ситницу; нарочито је жалосно опадао. Он је упорно хтео да савесно врши своју царску дужност; али под тим лепим парадним оделом он је изгледао као мртвац, измучена лица, жуте боје, кратког и задиханог даха; коса му је опадала и остављала широке празнине. Изгледа да су Михаило и Зое давали несрећном цару, који им је ипак врло мало сметао, неки спори отров који је требало да их ослободи његовог досадног присуства. Али ствар још није ишла довољно брзо по жељи заљубљене царице. Зато, како је на велики четвртак ујутру цар отишао у купатило, у тренутку кад је, по обичају, загњурио главу у воду басена, неколико упућених слугу задржаше му је у том положају мало дуже но што би требало; извукоше га из воде онесвешћеног и три четврти угушеног. Однеше га у постељу; једва је дисао; није више могао да говори; међутим, дошавши себи, још је тражио да знацима изрази своју вољу. Али видећи да га не разумеју, он тужно затвори очи, и после кратког ропца, издахну. Зое се, у тим приликама, није чак ни потрудила да сакрије своја осећања. Дотрчавши, на прву вест о несрећи, у царску собу, да би се сама уверила у каквом се стању налази њен муж, она није сматрала за потребно да присуствује његовом последњом часу. Имала је пречих брига.

Ш

Зое је мислила само на једну ствар: да осигура царство Михаилу. Узалуд су је дворски људи, стари службеници њенога оца Константина, опомињали да промисли мало, да своју руку да само најдостојнијем, нарочито да се сувише не потчињава своме новоме супругу. Она је мислила само на свога љубазника. С друге стране, евнух Јован, лукав политичар, журио ју је да се што брже реши: „Ми смо сви пропали, говорио је, ако се оклева.“ Не