Византиске слике. Књ. 1

ЗОЕ ПОРФИРОГЕНИТА 207

коше калуђерско одело, надајући се да ће тиме спасти живот.

Победоносни народ пливао је у радости. „Једни су“, каже Пселос на једном занимљивом месту, „при“ носили жртве Богу; други су клицали царици; прост народ је играо на трговима и певао тугованке 0 догађајима“. Зое, коју је Михаило У пре но што ће побећи пустио на слободу, и која је понова преузела власт у двору, није била мање срећна, и према томе сасвим расположена за праштање. Али у Светој Софији, у околини Теодориној, мање су били склони милости, и маса која је већ била принудила Зое да призна своју сестру као савладарку, сад је захтевала погубљење криваца. Узалуд је Зое покушавала да убеди Сенат како је згодније помиловати кривце, узалуд је са једног балкона на двору држала беседу гомили и захваљивала јој. Кад је почела говорити о збаченом цару и питала шта с њиме треба радити, одговори јој једнодушан узвик: „На смрт зликовца, подлаца! Натакни га на колац! Распни га! Ослепи га!“

Док је Зое оклевала, Теодора је, сигурна у популарност, радила. На њену заповест, управник вароши, уз поруге народа, извуче из светилишта Студиона збаченога цара и његова стрица, и на самој улици, пред очима гледалаца, огорчених као „дивље звери“ на своје жртве, он им даде ископати очи. Затим их протераше. Револуција је била извршена.

У тој одлучној кризи, Теодора је својим посредовањем, својом енергијом, својом одлучношћу, заиста спасла ситуацију, и, према речима Пселосовим, „оборила тиранију“. Зато је, по сваку цену, Зое морала делити са својом сестром плодове победе. Свакојако, тој другарици коју је мрзела она би претпоставила ма кога другога, она би више волела, вели Пселос енергично, да види на престолу једног коњушара него да ту начини место Теодори: и зато се она толико заузимала да спасе Михаила М колико партизани њене супарнице да га смакну. Али Зое није имала да бира. Сенат, народ,