Византиске слике. Књ. 1

220 ШАРЛ ДИЛ

Сигуран у општу наклоност, тај чудни љуби-мац уради још нешто боље. Он се загреја за млапринцезу из Аланије, и како је био забаван, имао је, изгледа, доста успеха код мале варварке. Опијен тим успехом, и уосталом врло озбиљно заљубљен у лепотицу, он онда дође на мисао, у једном заносу љубоморе, да убије цара свога супарника и да заузме његово место. Нађоше га једно вече, са мачем у руци, на вратима спаваће собе ·Мономахове. Одмах га затворише, и сутрадан, под председништвом василеуса, скупи се суд да му суди. Али ово је најлепше у целом догађају. Кад је Кон"стантин видео свога драгог пријатеља окованог „ланцима, његова милостива слабост узбуди се на -тај призор, и очи му се напунише сузама: „Ама одрешите ми овога човека, узвикну он, тешко ми је кад га видим таквог“. Затим запита благо кривца шта га је управо навело на његов злочин. Овај објасни да је то била прекомерна жеља да метне на себе царске украсе и да седне на престо васи„леуса. На ту изјаву, Константин прсну у смех и одмах нареди да се задовољи ћуд тога човека. За"тим, окренувши се своме љубимцу: „Сад ћу ти метнути круну на главу“, рече му он, „обућићу ти пурпурну хаљину. Врати ми само, молим те, твоје обично лице и твој љубазан свакодневни израз“. На те речи, сви присутни, и саме судије, не могоше "задржати озбиљност, и једна велика гозба запечати „измирење цара и његовог љубимца. |

Охрабрен том милошћу, наш човек наравно "продужи своје односе с царевом милосницом. У присуству целога двора, пред самим очима госпо„даревим, он се на њу смешио и давао јој знаке. Али се Константин само смејао тој игри. „Погледај га“, говорио је он Пселосу, „јадан човек. Он је још једнако воли, и његове прошле несреће нису му биле за памет“. То је баш био „јадан човек“ који "би чинио задовољство Молиеру!

Док је лакомислени цар губио време у лудо"ријама, — речи су од Пселоса, — док је расипао