Византиске слике. Књ. 1

ЗОЕ ПОРФИРОГЕНИТА 219

лице га је плашило; каква дворска будала одмах би освојила његову наклоност. У ствари, што га је нарочито разонођавало биле су масне шале, гломазне лакрдије, луцкасте измишљотине. Музика,. песма, игра биле су му досадне; он је хтео забаве друге врсте, и често доста сумњива укуса. Пселос нам је сачувао неколико примера тих шала, и треба признати да, ако су изгледале смешне у ХТ веку, оне нам изгледају данас више безначајне. Тако је царево велико задовољство било да чује неког како муца, како се кида у узалудним напорима да јасно изговори речи, и прича се да је један дворанин имао великог успеха на двору симулирајући потпуну безгласност, која се мало помало губила у нејасним звуцима и у жалосном муцању. Он је тим лепим даром у толикој мери одушевљавао · Константина, да постаде званични љубимац владаочев, и отада су га видели како слободно улази у свако доба код цара, стеже му руке и љуби га у уста, седа смејући се на постељу поред њега, и каткад чак, у сред ноћи, иде да га пробуди, да му исприча какву причу више или мање смешну, а у главном да му том приликом извуче какву милост или какав поклон.

Имајући свуда слободан улазак, дворска будала је улазио чак иу царски гинекеј, и веселио је двор причама које је тамо причао. Измишљао је приче и о самој чедној Теодори, тврдећи да је она имала деце, дајући хиљаду смешних појединости о том догађају и завршавао је показујући мимиком тобожње порођаје принцезине, подражавајући јечање породиље, вречање новорођенчета, стављајући у · уста старе и исправне владарке свакојаке смешне и слободне говоре. И сви су се зацењивали од смеха, - па и сама Теодора, и наш је човек био љубимац гинекеја, Једино озбиљним људима то је падало мало тешко, али, као добри дворани, чинили су што и други. „Ми смо се морали смејати“, каже Пселос са неком горчином, „када би пре било место за плакање,“