Византиске слике. Књ. 1

222 ШАРЛ дил

с њоме, а у ствари играјући сасвим споредну улогу. Највише ако је имала нешто утицаја после смрти царичине, и њен зет Мономах изгледа да се помало бојао испада старе госпе. Међутим, тај последњи потомак династије македонске изгледао је да тако мало значи, да је Мономах, не водећи рачуна о неоспорним правима које је она имала на царевину, помишљао да назначи другог наследника престола. Тада се, још једаред, у жилама Теодориним пробудила ватрена крв и поносита енергија великих царева, њених предака. Одлучно, док се Мономах 6орио с душом, она предузе управљање Великом Палатом, користећи се правима свога рођења и угледом који су јој у народу давале патње њеног дугог живота. Гардиски пукови изјаснише се за њу; Сенат је ишао за војском. Са својих седамдесет година, стара принцеза дочепа власт чврстом руком.

Научена примером своје сестре и знајући колико мало треба рачунати на захвалност људи које једна василиса придружи престолу, Теодора, на опште запрепашћење, не хтеде да узме супруга. Она је хтела да влада сама, и како је била мудра, те оставила да је води један добар министар, изгледа да је добро владала. Њена свежа старост изазивала је уосталом опште дивљење. Увек правог стаса, увек жива духа, она је била способна да 03биљно ради са својим саветницима, способна да. држи дуге говоре које је волела; и радо је допуштала да је њени пријатељи калуђери убеђују како јој је суђено да пређе обичне границе човечјег живота.

Но ипак, временом, у престоници и у царевини, сви су се били заморили од те владавине жена, која је трајала већ више од двадесет и пет година. Патријарх Церулариос, поставши од оцепљења Западне Цркве као неки папа Источне Цркве, отворено је изјавио да је незгодно да једна жена влада римским царством. Војничка странка незадовољна местом које заузима бирократија у држави, огорчена увредљивим неповерењем које двор пока-