Византиске слике. Књ. 1

20 ШАРЛ ДИЛ

гат човек. Али, умирући, он завешта, по некој доста чудноватој ћуди, цело имање својим синовима, Валерију и Гезију, „Мојој премилој кћери Атенаиди“, писао је он у своме тестаменту, „наређујем да се изброје сто златника. Да се провучеу животу, она ће имати добру срећу — радије би превели: луду срећу, — која је изнад среће свих осталих жена“. Узалуд је Атенаида преклињала браћу да јој даду њен део очевине; она је морала оставити породични дом и потражити склониште код једне сестре њене мајке, која је одведе у Цариград, где је живела. друга њена тетка, Леонтијева сестра. Те две жене: наговорише Атенаиду да у царској палати потражи заштите против браће, и она буде примљена у аудиенцију код Августе Пулхерије. Атенаида је имала двадесет година. Била је изванредно лепа, доста висока, и дивно скројена; плава коврџава коса уоквиривала јој је лице зрачним венцем и истицала сјај њене беле коже; имала је лепе очи, умне и живе, које су се скромно обарале, чист грчки нос, љубак и отмен ход. Уз то је лепо говорила; она је изврсно изложила предмет своје жалбе. Пулхерија, одушевљена, била је одмах освојена. Она постави младој девојци неколико питања о њеној породици, о њеном прошлом животу, и брзо отрча своме брату“ да му каже какво је чудо пронашла. Теодосије, врло узбуђен, и већ сав очаран самим описом Атенаиде који му је сестра дала, замоли Августу да му одмах. покаже младу чаробницу; и пошто се, са својим пријатељем Паулином, сакрио иза једне завесе, он причека да уведу лепу молитељку. Утисак који она учини на два младића био је огроман; она се врло допаде Паулину, а цар је заволи. Неколико недеља. доцније, пошто су је, под старатељством патријарха Атикуса, поучили у хришћанској вери и очистили у води крштења, Атенаида-Евдокија постаде царица Византије.

Колико истине садржи ова прича» То није лако. рећи. Тек у МГ веку појављују се први потези те романтичне историје, по којима је још везла машта.