Византиске слике. Књ. 1

:26 ШАВРЛ дил

ризонту. Цар је под њеним утицајем унапређивао њене рођаке, њене пријатеље: она је штитила Паулина управника двора, и Египћанина Кира из Панополиса, који је као и она волео књижевност и писао стихове; имала је своје ласкавце, своју странку на двору, и већ се није бојала да потисне своју заову. Чак се и изван дворских бедема био почео разносити глас о тим потмулим. неслогама, и вешти „људи су покушавали да их искористе стављајући те две жене насупрот једну другој. Ћирило, нарочито, није то пропустио да би победио Нестора; у „у исто време кад је с једне стране писао цару и његовој жени, обраћао се с друге стране Августи Пулхерији, за коју је знао да је непријатељски расположена спрам његовога супарника, и рачунајући на њен утицај на слабога цара.

И мада је Теодосије врло енергичним изра-зима укорео тај неприличан корак — „Ти си дакле мислио“, писао је он првосвештенику, „да се моја жена, моја сестра и ја, не слажемо или си се надао да ће писма Твоје Светости унети раздор "међу нас“, — догађаји су доказали, и поред ових изјава, да Ћирило није рђаво видео. Теодосије, пошто је сазвао Ефески Сабор, с чврстом одлуком „да подржава Нестора, дао се на крају завести противзаконитом дрскошћу ћириловом, дерњавом пре“стоничких калуђера, утицајем високих чиновника потплаћених од александриског патријарха, а нарочито Пулхеријиним саветима. Сабор од 431. г. "обележио је победу Александринаца и триумф охоле Августе. То је за Евдокију био озбиљан пораз: она је доцније морала још свирепије да трпи од последица тих дворских разлора и борбе утицаја у коју се била упустила.

Ш.

О тој мешавани паганских успомена и хришћанских предрасуда у једној истој души, што је главна црта личности Атенаиде-Евдокије, ми на-