Византиске слике. Књ. 1

АТЕНАИДА 25.

и највиђенији људи тога времена, од којих су неки били скорашњи хришћани, били су позвани да заузму место на новом Университету. Ипак, није излишно поменути да, иако су та установа и пажња указана књижевницима карактеристичне за укус тога времена, нова школа је у целини, а поглавито по зависном месту датом философији, имала више хришћанско обележје, и да је била намењена, у намери њених оснивача да се такмичи са атинским и сувише паганским Университетом. И то осветљава доста живом светлошћу развијање које се лагано вршило у души царице Евдокије.

Живећи на једном смиреном двору, она је нехотице падала под утицај своје побожне околине. Њена је удаја могла изгледати као победа паганизма; у ствари она није ништа учинила у корист своје старе вере, и 424. г. цар Теодосије, обновивши гоњење вере у лажне богове, свечано је објавио „да верује да нема више многобожаца“. Још много више, као права Византинка, Евдокија је страсно улазила у теолошке препирке. Кад је 458. г. Нестор,. цариградски патријарх почео проповедати јерес која је задржала његово име, кад је славољубиви Ћирило, александриски патријарх, изазвао, мање из бриге о православљу него из суревњивости према једном супарнику, страховит сукобу источној цркви,. Евдокија се нашла уз свога мужа да помогне престоничком патријарху против непријатеља и да сузбије немирнога следбеника Атанасијевог, жељног да. за своју цркву задобије првенстсо над свима источним црквама. Али ова епизода чудно осветљава карактер Атенаиде-Евдокије не само по учешћу које је она узела у црквеним свађама: она нам показује и друго нешто, све веће поверење које је уживала млада жена и све већу неслогу која ју је раздвајала_ од Пулхерије.

Оженивши свога брата, охола Августа никако није хтела да пусти из руку власт коју јој је Теодосије дотле био оставио. Али, мада се она држала на власти, Евдокијина се звезда мало помало пела на хо-