Византиске слике. Књ. 1

32 ШАРЛ дил

јој је преостао, све богатство што је имала. Па чак и онда кад је сабор у Халкедону 450. г. изрично осудио, уз припомоћ римских легата, јерес коју је она волела, она остаје упорна у својој вери, срећна може бити што ће опет стати на супрот оној Пулхерији коју је мрзела, и која је сад, од смрти Теодосијеве, поред једнога цара-супруга седела на престолу који је некад био њен. Она је ватрено храбрила јеретике на отпор, и ова василиса подстицаше побуњенике да се с оружјем у руци боре против царске војске. Да би се Евдокија повратила православљу, потребна су била наваљивања њене ћерке, њеног зета и молбе самога папе Лава Великог.

Најпосле она попусти на опомене црквеног главара, и да би заслужила „небеско царство“ које јој је он обећавао, употреби сав утицај што јој је био преостао да умири калуђере Палестине побуњене против свога владике да поврати вери Халкедона јеретике који се кају (453). Поред тога, свака година која је пролазила доносила је старој жени нове жалости. Њен муж Теодосије био је умро 450. г., њена заова Пулхерија је 455. г. сишла у гроб; ништа се није било изменило у положају пале царице. На Западу, њена кћи Евдоксија и њене унуке биле су 455. г., у пљачкању Рима, палеу руке Вандалима и једна од њих морала се удати за једног Гензериковог сина. На Истоку, друга је династија била заменила породицу Теодосија Великог на византиском престолу. Заборављена од свију, Евдокија као да није више ни постојала на свету. Она се тешила, у тој светој вароши коју је волела, подижући болнице, манастире, цркве, оправљајући зидове града, најзад састављајући стихове: последње успомене на књижевне склоности њене младости. Она тако умре око 460. г.; сахранили су је у цркви Светог Стевана, коју је она подигла, и захвални Јерусалим даде побожној владарци, која је толико учинила за њ, надимак „Нова Јелена.“