Византиске слике. Књ. 1

АТЕНХИДА 39

М

Чудна је судбина Атенаиде-Евдокије, која је, рођена паганка у Атини, удајом из љубави постала царица Византије, умрла у изгнанству у Јерусалиму, близу проба Христова, као мистична хришћанка, побожна и страсна. И баш по тим супротностима њеног романтичног и меланхоличног живота, њена појава представља једну тако живу занимљивост за историчара. Живећи на граници два света, на тачки где се сусрећу две цивилизације, мешајући у својој личности умируће традиције паганске културе и учења победничког хришћанства, довољно умна, уз то и довољно образована да би разумела развитак који је видело њено време, она даје занимљив и значајан пример како су се могле, у њеном веку, у једној истој души сложити најсупротнији појмови и најжешће противности. Њен нам је живот већ показао у њој спајање тако разноврсних ствари; њен књижевни рад то нам показује још потпуније.

Евдокија је увек волела поезију. У време своје моћи, она је, видели смо, славила у херојским стиховима победе које је царска војска однела над Персијанцима, а можда је похвала коју је саставила у част Антиохије такође била написана у стиховима. У последњим годинама живота, она је понова заволела те књижевне забаве, али тога пута је дала својој музи за тему искључиво верске предмете. Преводила је у херојским стиховима делове Старога Завета, књигу Мојсијеву, Јозуину, Судија и Руте, и још у 1Х веку, патријарх Фотије, добар судија у књижевним питањима, врло се дивио овом делу, и оценио га као врло значајно „за једну жену и за једну царицу“. Она је превела у исто време пророштво Захаријево и Данилово, према коме је граматичар Цецес, такође, високо ценио дар „златне царице, премудре кћери великога Леонтија“. Она је такође саставила Омпроцентшра или „Омирове центоне“, где је предузела да исприча епизоде из Христовог живота помоћу омерских стихова оштроумно састављених. То је била, уосталом, једна врста ком-

АТЕНАИДА 3