Византиске слике. Књ. 1

31! ШАРЛ ДИЛ

позиције врло на цени у њено време, и Евдокија је приступивши томе послу, само продужила, као што и сама признаје, дело једнога свога савременика, владике Патриција. Треба ипак признати, мада су византиски критичари потоњих векова, и овде, јако хвалили царско дело, да му је вредност незнатна. У садржају се не налазе никакве оригиналности; што се тиче облика, ма шта Евдокија о њему мислила, и премда се она хвалила „и да је дала склада светим причама“, он не вреди много више: језик је слаб, версификација осредња. Укратко, једина занимљива и карактеристична црта тих састава, то је тај напор да Христов живот уоквири у Омеров ритам и језик, и да тако чудновато споји паганско са хришћанским. Не би дакле имало много да се каже'о књижевном раду Атенаиде-Евдокије, да она није била писац једног занимљивијег дела: то је спеву три певања о Светом Кипријану Антиохиском, коме се Фотије врло дивио и од којег је до нас допрло неколико важних одломака.

Кипријан Антиохиски био је, по легенди, славан мађионичар. Једнога дана, један млади безбожник, Аглаидас, дође да затражи помоћи од његове тајанствене науке. Он је волео једну хришћанску девојку, Јустину, а ова је одбацивала његову љубав; да би савладао њен отпор, он није видео другога начина до да потражи помоћи од демона. Кипријан пристаде, и да би победио девојку, он уложи сву своју моћ, са толико више ревности што се и сам био врло брзо занео сјајном лепотом Јустинином. Сви напори мађионичареви остадоше безуспешни; демони које је он призвао побегоше чим се млада девојка прекрсти. Тада, уверивши се у ништавност своје грешне науке, Кипријан спали своје мађиске књиге, раздели своје имање сиротињи и пређе у хришћанство. Одбијени љубавник учини то исто. И најзад покајник мађионичар постаде владика Антиохије и храбро поднесе, са Јустином, мучеништво за веру.

Најзанимљивији део спева чији сам садржај