Византиске слике. Књ. 1

42 ШАРЛ ДИЛ

родно, ту се спремила за своју будућу судбину. Најстарија њена сестра имала је успеха у позоришту: Теодора пође њеним путем. Рано је почела излазити са својом великом сестром на даске, играјући поред ње улоге мале собарице; нарочито ју је пратила на светске скупове и познала, у мешавини предсобља, много нечистих додира нспристојне близине. Затим се и сама попела на позорницу; али она није хтела, као толике друге, да буде свирачица на флаути, певачица или играчица; више је волела да представља у живим сликама, где је могла без велова да излаже своју лепоту на коју је била врло горда, и у пантоминама, где су њена живост и ко– мични жар налазили прилике да се слободно испоље.

Она је заиста била лепа, доста мала растом, али изванредно љупка; и њено пријатно лице, тамне, мало бледе боје, осветљавале су велике очи, пуне израза, живота и ватре. Од те свемоћне дражи мало шта остаје у званичном портрету који се види у Светом Виталу у Равени. Под тешким царским плаштом, стас изгледа крући и виши; под круном која сакрива чело, ситно, нежно лице са мало смршалим овалом, правим и танким носем, има неку свечану, готово сетну озбиљност. Само се једна црта, одржала на том потамнелом лику: то су, под тамном пругом обрва које су састављене, лепе црне очи о којима говори Прокопије, које још осветљавају и из"гледа једу лице. .

Али Теодора је имала и друго осим своје лепоте. Она је била умна, духовита, забавна: имала је комедијашког жара који је радо трошила на рачун глумица које су играле с њом, шаљив и смешан дух, којим је неодољиво привезивала за себе и најпревртљивије своје обожаваоце. Није увек била добра, и њена подругљива природа није узмицала пред грубом речју, ако је она могла да насмеје; али: је такође умела, кад је хтела да се допадне, да развије неодољиву заводничку моћ. Уз то, смела, предузимљива, бестидна, она није чекала да поклоници сами. дођу њој, него је, да би их изазвала и охрабрила, упо-