Византиске слике. Књ. 1

ТЕОДОРА 45

| да да пристанак своме драгом синовцу. С друге | стране, и откуда се могло најмање очекивати, дошле | су сметње Јустинијановим намерама. У њеном грубом ' здравом разуму сељанке, царицу Еуфимију вређало је да види како је једна Теодора одређена да је на|следи; и поред њене љубави спрам свога нећака, |поред њене обичне готовости да му све учини по вољи, о тој ствари она не хтеде ни да чује. На велику срећу Еуфимија умре у згодан час, 523. г. Од тада се све лако удесило. Закон је забрањивао сенаторима и великодостојницима да узимају жене нискога положаја, крчмарице, глумице, или блуднице: да би учинио по вољи Јустинијану, Јустин укиде тај закон. Он учини још и више. Кад је, у априлу 527. г. званично придружио свога синовца царству, Теодора се заједно са својим мужем уздигла и делила његов триумф. С њиме је, надан Ускрса, у Светој Софији, која је бљештала од светлости воштаница, свечано крунисана; затим, по обичају византиских царица, дошла је да прими поздраве народа у онај Хиподром који је видео њене почетке. Њен је сан био остварен.

Ц

Таква је историја младости Теодорине, такву је бар испричао Прокопије; и од пре два века од прилике, откад је нађен рукопис Тајне Историје, та доста саблажњива прича наишла је на готово свеопште веровање. Да ли то ипак значи да је треба потпуно примити» Памфлет није историја, и човек има права да се пита чега има истинитог у тим чудним догађајима.

„Тако невероватне ствари“, изјавио је некада Гибон, „никад се не измишљају! Мора дакле да су истините,“ Ових последњих година, напротив, паметни људи су више пута одрицали веру овом једином сведоку, Прокопију, и могло се врло озбиљно говорити о „легенди о Теодори“. Иако нећу да поново улазим у ту препирку, иако не одричем вредност некима од тих замерака, ипак бих сматрао за не-