Византиске слике. Књ. 1

46 ШАРЛ ДИЛ

разумно хтети начинити сувише чистом ону коју је Тајна Историја тако срамно оцрнила. Незгодно је што је Јован, владика ефески, који се приближио | Теодори и врло је добро познао, пропустио, из по- | штовања према силнима овога света, да нам опширно изнесе увреде којима су побожни монаси, људи грубо отворени, много пута обасипали царицу, како. нам он каже: сигурно је бар да су међу савремеменицима и други осим Прокопија налазили у чему да је покуде, и да су људи из царске околине, секретар Приск, префект Јован Кападокиски, знали њена слаба места куда су је могли ударати. Не знам да ли је заиста у младости имала сина којег јој придаје Прокопије, и чије јој је рођење, изгледа, врло незгодно пало: извесно је, у сваком случају, да је имала једну кћер, и која неоспорно није била од Јустинијана, ма да уосталом та успомена на једну мало мутну прошлост није много сметала царици, ни досађивала цару, ако је судити по успесима које је на. двору имао син те кћери. Најзад, извесне црте Теодорине психологије, брига коју је водила о сиротим девојкама, које је у њеној престоници више упропашћавала нужда него порок, мере које је предузимала да спасе ове несрећнице и да их ослободи, како вели један тадашњи писац, „јарма њиховбга срамног ропства“, мало презрива суровост коју је · увек показивала спрам људи, доста се добро слажу са оним што се прича о њеној младости. А ако се прими све ово, што је неоспорно, зар се не треба решити да се не одбаци укупно све оно што нам је Тајна Историја испричала»

Али да ли зато треба веровати да су Теодорине пустоловине тако саблажњиво одјекивале као што им приписује Прокопије, да је она заиста била, како нам је он показује, величанствена блудница, прави анђео зла, који је, ђавољом вољом, шетао по земљи своју бестидностг Не треба губити из вида да Прокопије радо придаје људима које изводи на позорницу неку, готово епску, величину изопачености, и мада је свакако тешко хтети одредити докле је