Византиске слике. Књ. 1

| ТЕЖО ЛА ОРЛА 47 | | Теодора могла пасти, ја бих, са своје стране, радо | био склон да у њој видим — макар она тиме била | смањена — јунакињу једне много обичније историје: | једна играчицу која се, пошто се владала као што | се од вајкада владала већина њених друга, замо| рила једног дана од те љубави без сутрашњице, и пошто је нашла озбиљног човека који јој је осигурао трајно удомљење, почела је живети уредним животом у браку и побожности; пустоловка, ако се | хоће, али паметна, смотрена, доста вешта да одржи спољашњи изглед, и коју је могао узети чак један будући цар, без видне сабласти. Та се Теодора, знам, код Лудвика Халеви, зове Виргинија Кардинал. Али то и није баш она која нас се највише тиче. Има једна друга, која је мање позната, а која је сасвим друкчије интересантна и занимљива: једна велика царица, која је поред Јустинијана држала једно важно место, и која је често у влади играла одлучујућу улогу, једна жена вишега духа, реткога ума, енергичне воље, једно деспотско и поносито створење, прека и страсна, сложена и често у стању да збуни, али увек бескрајно привлачна.

Ш

У Светом Виталу у Равени, у усамљеној апсиди где блистају златни мозајици, Теодора нам се појављује у свем бљеску свога величанства. Одело у које је обучена изванредно је сјајно. Увијена у дуги плашт од љубичастог пурпура, у дну кога се широк златан вез развија у сјајним вијугама, она носи на глави, окруженој нимбусом, високу круну од злата и дијаманата; у њеној коси је уплетен бисер и драго камење, а на раменима јој кићанке од драгог камења падају као блистави водопади. Каква се показује на тој званичној слици очима потомства, таква је хтела за живота да се покаже својим савременицима. Ретко се скоројевић брже навикао на захтеве свога новог величанства; ретко је владарка ол рођења више волела и уживала многоструке радости, задовољства, раскоши и