Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

30

ј. Ко би то Од мене радиј' био, војводо 2 Ман. Па како сада

|. Исте — једнако. Ман. Љекара не ћег Ј. Ама — никога!

Ман. И цару дође већ необично Што одговора нема. Брижан с тог Ј (брзо, прилазећи долапу). По одговор, знам, шаље. (Извади писмо и пружи га Манијаку) Ево га. Ман (радознало, немирно). То одговор нам 2 (Размотава) Ј. Писмо царево (ООнако како стиже браци ми. Ман (поражено). Ах! (Клима главом) Како сам се обрадовао, А оно — наше писмо. — Одговор2 Ј (слегне раменима). Ман. – Проучио га2 Ј. Ма ни поглед. Ман. Ах, грдне штете ! (Загледа се у писмо па чита) Дивна прилика За затор црне турске немани! Чуј, како своју слабост открива Бајазит силни, некад Илдирим ! (Размотава додатак овоме писму и чита врло лагано и разговијетно) „У мене је много синова и један ће по један слати к теби људе или да траже од тебе помоћ или да те моле да останеш на миру и да им не будеш непријатељ. Кад ти то вријеме дође ти ћеш не само одржати све своје земље, него ћеш присајединити и друге земље унаоколо, и назвати се велик и славан владалац“. «Смота додатак м чита прво писмо). Чуј, Дојчине! Чуј, славни јуначе! Чуј, како шури своме јада се Бајазит сада! Ето прилике!