Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

31

Та црна слутња оца несрећног У ове дане њима с" истини: У пасји род се мржња увукла, И псине реже један на другог: Сад само клипу баци међу њих, И с мјеста ће се пашчад поклати. Сулејман вреба Мусу, Мехмеда, А Исабег би подијелио Бајазитово Царство с онијем Ко 6' ова три му скрат помого. И прилика је сада. У слогу! У слогу брзо, диве Дојчине, Да осветимо жртве толике На Марици, на Савру, Косову ! (Смота лист, удари се по челу) И на то — ништа! Ј (мирно). Шта се може ту2 Ман. А колико је муке требало Уз нашу мудрост и довитљивост ! И колико је злата отишло Док дознасмо све ово! Ј. Вјерујем, Ал' што се може ту2 Ман (слегне раменима). Необично. (Извирује нестрпљиво, немирно) Заоста дуго Анђа. Ј. Доћи ће. (Оде десно)

Шеста појава. Теодор Манијак, затим Анђелија.

Ман (узнемирено сад извири у тријем, а сад прислушкује на десна

врата). Уз ббника је њој већ досадно. —

Разумљиво је, јасно, схватљиво. И светици би већ досадило. (Станка. Клима главом, замишљено) 4 Да л мисли већ на кога2 Бог то зна! Што човјек не зна, то испитива. (чују се кораци Анђелијини, Манијак се разрадује. Анђелија улази)