Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

32

Но, хвала Богу.

А (сјетно, мирно). Што ћеш, војводо 2 Непрестано све исто. (Узме Јеличин ђерђеф и задуби. се у вез)

Ман. Боже мој! —

(Немирно разгледа, накањује се, тихо) Необично ти, можда, чини се Што подуже се већу Солуну Задржавам. (Тише, љупкије) А ти ме не питаш За разлог прави. (Станка, Анђелија сјетна, замишљена, не слуша овај говор) Не питаш ме2 А (мирно). - Што 2 Ман (се силно разрадова). Ах! Тако! Знаш га2 А. Не знам. Ман. Слутиш2 А. Не. (Загледа се, као у молитви, у икону Светога Распећа) Ман. Све друго схваћам, само ово не. (Приђе ближе, одрјешитије) Зачамах ти већ ту у двору ти Од бриге за те и за заову, За тебе више но за заову, Јер она ће се сад удомити, Ал тебе што ми чека» — (Анђелија утонула у сјету и не слуша) Чујеш ли» Та чујеш ли ме, Анђо 2

А (тргне се, погледа Манијака, мирно).

Војводо,

Ти питаш нешто 2

Ман. Алт ме не слушаш. О јадима ти причам, бринем се, Јер шта те по том чека

А. Бог то зна. (Занесе се у рад на ђерђефу)

Ман. Просуди хладно, наговијестих већ,