Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

33

И што је по те сад природније

— А дани све то црњи ближе се —

Већ А (нагло се загледа десно, прислушкује). Ман (одмакне се). Смркла си се2 Нешто промишљаш2 А (опет се занесе у рад).

Ман (се по мало охрабри и приђе). Бадава што те мисли распињу. Што дуже мислиш, све ти јасније : Под Вјечним и ти да си Законом. (Мучи се, накањује се) Ид' == (вастајкује, промишља) имаш кога ту (упре прстом у срце јој, али то Анђелија не примијети) већ одавно, Па влада ли ту — = (Загледа се врло испитљиво у Анђелију, па, као да је моли) Ах, опрости ми! (Потресно) Не узми за зло што се дрзнух, роб, У души драг да спомен скрнавим. (Тихо, готово шапатом) И к мени да се млада приљубиш, Кад видиш какви дани долазе, А ја бих, срећан, све заложио За срећу твоју и за Јелину. А (тргне се као да је нешто чула, пусти ђерђеф, отвори десна врата и оде). Ман (уплашено). Опрости Анђо! Часно мишљено! Поштено, чисто! Чуј! И достојно! — (Као себи) Та што се сметсх! Као да сам се Показ'о низак ил' недостојан ! (Јелица се враћа)

Седма појава. Теодор Манијак, Јелица, загим Милутин с Руђером. Ман (збуњен. Куд брза она Ј (мирно). Браци.

Ман. Жао ми, Војвода Дојчин. 3