Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

40

Ман. И то би могло бити.

Ант. Сигурно. Ман. Ја и ти смо ограничени. Ант. Јест !

Не излазимо доста. Не знамо По Солуну све што се догађа. Ми једино на странце пазимо. Балабана смо тако, Владету И Руђера већ излукавили, А друге ти већ и не спомињем. Вечерас ћу изаћи, обићи До поноћи бар четврт Солуна. Ман. И ја ћу тако. | АНТ (поуздањем). Њега нема, знам; О томе ћемо увјерити се. (Удари са по челу, замишљено) Гдје оно стасмо > Ман. Код Анђелије. Ант. Покажи јој се онда душеван : Кад Исабегу иде Јелица, Анђелију на душу узми ти. Балабану сад одмах. Брзо све! И брзо натраг | (Извири, радосно) Ево Марка мог! У нашој странци први ми је он. (Ужурбано тура Манијака) По свршеноме послу амо! Ман. | Знам. (Оде. У тријему се поздрави са Марком Топијом)

Тринаеста појава.

Антијох и Топија.

АНТ (као пријекорно идући у сусрет). Заоста дуго Марко Топија! То. _Ал' пословима нашим. Ант (немирно, обзире се). Жури се! На Великоме Тргу Комнена Разгласићеш да нема Дојчина,