Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

Д (види Јелицу у молитви). Ах! Ј (тргне се, спази Дојчина и прискочи му).

Брате ! (Загрли жељно Дојчина)

Д. Сејо! Твоја молитва Помогла.

Ј. Срећо !

Д. Снага враћа се!

Милутина ми зови. Овај час. (Оде)

Саша •

Двадесет прва појава. Анђелија и Дојчин.

. Ах! Љубо! Душо! Што би, Дојчине2

Говори, војно. Д. Анђо! Анђеле Мој чувару! Да л осјећаш ти тог (Пружи десну руку) Гле, привире ми снага чудесна! Ви'ш, осјећам ти привир! А. Благослов. Д (одушевљено, пође). Ја идем напријед, љубо! А. Са срећом. Д. Заостах дуго. Назадовах дост. Ал' сада напријед! Снага носи ме — Непрестано ми нова привире А Свети Дух је води разумом, Љепота твоја рад ми прожима. (Као себи) Да, крив сам. Крив ја. И те како крив, Што пустих срце да се сроза скроз У осјећајност. ми болећиву, А немилосно вријеме измакну. (Одлучно) Ал' сада стегни кривца, Дојчине, Да изгубљено вријеме накнади. Опрости, љубо, све ћу стићи ја. (Враћа се Јелица с Милутином)