Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

Па, вели тамо, да је племенит. А племенит је зато, ваљада, Коранове што суре натеже По ћеифу — кад како устреба. А. По сурама и тебе проси он. Ј (орјешто. Узалуд проси! — Зар би хтјела ти Да Дојчинова сеја једина, Да перјанице Српства сестрица За Турчина ти пође» А. Никако ! Ал да те пито, шта би рекла му На причања толика» Ј. Ништа ја. Зар он да зна што мисли Јелица7! (Прстом по челу) Што овдје стоји — само Господ зна. Кад помислим што би са Душицом, Тим чистим крином двора Балшина, Што собом брату Скадар откупи. У мени крв ускипи. Правично.

Док Мурат био, царовала та, А шта је сад» (слегне раменима).

„4 >

Не жели Јелица Да њеном стазом пође. Никада ! Ни Тамарином, Теодорином, Па ни Милевином. И радије Калијопи ћу игуманији У манастиру светом Петриском Да Господу се Богу посветим. Одбаци такве мисли. Лијепе су. А. Ал' имаш љепше. Узбуђена си.

Ал док се смириш, (упре јој прстом у срце) ту упути се

У своју област. Ту ти вјерно све.

Ту обиље љепота. Бирај их.

А што ти на ум паде манастир 2!

См •