Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

Ја повјеров о. Лаковјерје ме

По лудој старој глави удари,

И упропасти све што имах ти

На себи боље. Куку до вијек |“

Ту зајеца се, једва настави:

„Што не уби ме одмах онај трен Кад грдно тако осрамотих се! Пред царом никад више не смијем Појавити се. Што ми остаје

Нег убити се ил утопити,

Да више мене жива не види

На овом свијету нико! Нек је крај! А, лаковјеран, чисто мислио, Поштено, право, часно, достојно К'о предци моји сви до једнога. Опрости, Јело! Снајку, брацу ми Замоли нек и они опросте,

Јер сплетке црне руше једнако,

Па био човјек јадни крив ил прав.“ То рече, па се опет зајеца

И изгуби се морском обалом. —

(Станка. Дојчин и Анђелија замишљени. Јелица погледа сад једно, сад друго)

И домишљам се, све ми изгледа, Ту има масла Балабанова.

Д (тргне се, врло узбуђено).

И опет ови Турци! Они ми

Не дају мира нигдје. На њих све! (Анђелији, дубоким болом)

И ти сад велиш да се смирим —

А (умирујући га). Да.

Д.

А.

А потреси све жешћи на мене, Изнемоглога јадног ббника, Из постеље што с' истом придиг'о. Де сада нађи, чудотворко ми, И тјешитељко моја, нађи ми На ове ране мелем.

Вријеме ће,

Јер сада идеш напоредо с њим, А оно воли своје путнике.

Војвода Дојчин. 5