Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

Д. Заостаоце мрзи.

А. Стиг'о си. (Милутин долази)

Тринаеста појава. Пређашњи и Милутин.

М, Војсковођа Балабан!

Д. Још је ту! И амо иде! Каква безочност!

Ј (одлучно, показује десно).

Овамо ћемо, брацо, ја и ти За пречим послом. Овдје нека с њим Све послове нам снајка расправи. М (приђе ближе, повјерљиво). Да речем да га не примамо 2

Д (савлађујући се). Не!

Он може ући. Ја бих радо сам

Ту примио га сада.

Никако !

Д. Ал послове још све не сустигох, Па да сад ступим ко заосталац, Овакав да се с њиме сусретнем! — —

А. Та узбуђен си врло. Мог би Наглином што још и покварити, А тога сад највише чувај се;

Сад мораш бити најопрезнији У прилици оваквој.

Д (узбуђено, савлађујући се).

Љубо, чуј: Вријеме треба да ме извида Од потреса толиког, а гле сад И оно с' ето диже на мене; Што даље све то јаче вија ме. Ја видим неку таму пред собом,

У тами — нешто — не разабирем, Ал слутим да на добро није ми. А. · Отвори очи, војно, тргни се:

Вријеме ти је прави пријатељ,