Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

Да одмах пошљем горе Дојчина. Сви осјећаји моји замрли. (На срце) Ту мјесто срца камен студени. За једним само, данас паднем ли, За једним само жалио бих ја. Ант. Та за чим ти да жалиш 2! То. Ево, чуј: Три године већ има како је На дом нам турска пљачка наишла, (Са сестром сам сам био код куће, Кад нељуди у кућу бануше (Растужено спусти главу) Ант. Но, што је садг У језику ти грч2 То (мучећи се, врло потресно). Што звијери у људској подоби Пред очима ми онда чинише, (Силним потресом и дубоким болом)

При помисли већ тој страховитој До лудила се сав ужасавам, Да изустим је пред ким, свисн'о бих. И свезаше нас, бише, мучише, Па, опљачкавши све што нађоше, Поведоше нас да нас продају. Ал чудо зби се — ко ће као Бог2! Код Кленовика витез наиђе Са пратњом својом. Громко загрми На крвнике нам. Ти се разбјегну, А обоје нас витез развеза И, обдарив нас, кући упути. До данас му не дознах имена, А толико сам распитивао; Па једна само жеља мори ме: Да сазнам ко је, да га видим још, И захвалан му да се покажем. Ант. О кукавицо! Ал се сроза ти! То. Још све не рекох. Ако данас ја Од оне силне руке погинем — То може лако бити. Ко то зна» А мучка ми је црн» намјера Ант. Шта, кукавицо, црнаг Света је!

о