Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

То. Сад не мислих то тако. Ант. Мораш ти Да мислиш увијек само као ја! То. _Е, добро, де. Ал данас паднем ли Ант. Гле кукавице ! Хе. То не реци ми, Јер не буни ме ништа, паднем ли, Он мора сада пасти, буде л' сам, А буде л с пратњом, опет пада он, Ал мене пратња може разнијети На мачеве, ке умакнем ли ја Ант. Паг

То. Ову жељу да ми испуниш: Уручи све што имам, сеји ми, А оно злата цркви матери У манастир запиши Петриски, Да незнаном јунаку великом, Избавиоцу племенитоме За вјечан спомен тамо остане.

„Ант. Та ја већ рекох да се сроза ти,

А сад још много горе излази:

Типоженски се. — Ја се домишљам:

У лову оно прије, сјећаш се,

Над Галиком се дуга спустила,

А ти онако вилен, к'о што си,

Чим спази дугу, забезекну се,

Ко укопан си у њу зурио

У стрепњи некој дуго. Колико,

Не могу рећи, јер си предуго

Изостао иза нас. Јасно ми:

Испод ње ти си прошго. Видим ја,

Кад поженски се тако, кукавче.

На Задушнице мораш у цркву

Са бабама, јер већ се збаба ти. То. Та то су бајке, ал учини ми

Што ово срце често пожеље.

А Дојчин — моја брига. Не бој се,

Одавно сам се клању свакаквом

Већ привик'о к'о месар. Немам ја

Ни страха, а ни гриже савјести,