Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

95

Страх сасушен а савјест заспала. Ант. Аз' чудотворна капља кане ли На сасушено стабло страха ти

Па подмлади га с нова2 То. Никада ! Ант. Ил какав, можда, гласак чаравни Да пригукне ти, па ти разбуди Ту твоју савјест, Марко 2 То. Никада ! Ант. Но, тако ми говори. Сад си мој, А приче те о некој савјести Нек остану и даље бабама. (Показује десно у дну) За онај заклон иди. Видиш ли, Изгоре Радул тамо чекајућ". Заговарај га вјешто, паметно, Да мирује док витез изађе И заклони се тамо подаље, Па онда нека у двор униђе. А с Дојчином кад буде готово, И она два нек уђу. Не марим. Ал' само опрез! Ево прилике Да покажемо сад и ја и ти Колика ј моћ у нашој памети! То. У њу ми вјера! Ант. Опрез ! То (обазре се, зачуђено). Радула ! Ев' иде амо — чекат не може. Ант. Заустав' га што дуже. То. Мора се.

чПође. У дну, десно, долази Радул, намргођен. Топија га уставља, али Радул не слуша, већ жури, а Топија оде за брежуљак).

Друга појава. Димитрије Антијох и Радул Бјелоцрквић.

Р (љутито). И отац ми и чико Ант (брзо). Обадва