Војвода Дојчин : трагедија у пет чинова

96

Нестрпљиви су. И сам био бих, Најситнија да искра сине ми Те наде што се сад осмјехива Из ових двора теби, твојима.

>. Ал' ја сам треб'о већ се вратити,

Јер отац ми и чико на муци У јаду тамо, а ти само ми Ту говориш да чекам стрпљиво, Госпоштина док нека изађе. Ант. И сада тако велим. Пази ту, И када прођу, нама даћеш знак, Па онда (драгајући Радула) нек те прати благослов. Р. Ал предуго ми. Аит. Знам ја, предуго.. Да, предуго! И мени било би! Хе, није тако лако дјевојци! Па дјевојци још као Јелица: Од рода славна и гласовита.

Р. Не збори о том сада, Ант. Престајем. Р. Већ ово реци: Ако тамо та

Госпоштина за час не изађе г Ант. Зар не вјерујеш мени2 Е Више не! Ант. Ал вјероваћеш, срећни јуначе, Кад срећи стигнеш. Само смири се

Још мало. Чуј ме: тренут, два ил три..

Чим изађу и амо замакну, Ти одмах иди. (Полазећи) Тренут, два ил три. (Оде брзо десно)

Трећа појава. Радул, затим Дојчин и Милутин. Р (у чежњи, гледа у кулу).

Размакните се, вите јеле, ви, Да видим исток с "ца, Јеле ми. —