Војин

ВОЈИИ

Петар као прави Црногорац достојан државник и вјеран својему господару и отаџбини, одбије ту понуду, одговорившн лаши онако, као што се иристоји једноме вјерноме Цр ногорцу. Пошље тога Петар по налогу својега господара писмено разложи Хусеину, да није потреба, да Турска с Црном-гором ратује, кад се ствар мирнијем начином може извиђеги. Хусеин-паша намјеран Грахово заузеги, а кагсо је мислио, и даље у Црну-гору продријеги, нешће ни погледати на овај човјечни раз.шг; но што више упиљи себи, да сусе Црногорци препали од његове војске и справе, па да га моле. Дознавши Петар, да од његова писма нипгга није било боље, одмах јави Кнезу Данилу. Видећи Кнез Данило, да се мирнијем начином неможе нингга учинити онда, за сваки случај пошље једну чет} г од 500. Црногораца и пред њима својега братучеда Крца Петровића, и војводу Ива Радонића; у толнко се окупе и остали храбри Цр ногорци кои су позвани на јуначко оружје и бој. А и сами Кнез Данило бјеше се онремио за полазак на Граховац, да се са осталима Црногорцима борн против непријатељу, кои бјеше зинуо, да прогута ову искрицу србске слободе и самосталности, као што се је лично борно 1852-3 године против Омер-паши, који бјеше довео на Црну-гору око 100.000 Турака! и, као што је то нашљедио од својијех славнијех предаках који су, иочињући од владике Данила, па до њега сви у свакоме за Црну-гору стравичноме догађају и боју, први пред Црногорцима вазда ишли и витешки се против непријатељу борили, показујући тијем колико љубе Црну-гору и давајући Црногорцима собом јуначки примјер и углед, да ни један не жалн своју крв пролити за отаџбину. Ово нам, осим живога предања, и црногорска историја јасно казује (в. ц. истор. од Милак. 1856.), а још јасније свједочи напр-