Војин

I

аоЈин

Кнез Данило оставши на Цетињу, за све вријеме од како је војвода Мирко с војском на Граховац кренуо. па док се је бој и победа свршила, коиико му је јуначко срце пуцало, што му недадоше поћи у бој, и, колико је мислио за своје Црногорце. нити је што јео, ни пијо, нити је спавао, нити мира имао; него је једнако ходао, и с највећим нестрпљењем гласове с бојнога по.ћа очекивао. Црногорске је војске биио око 5000; а турске редовне војске око 10.000 а нередовне око 5000. Главни логор турске војске бјеше на самој равници Граховца, а шанчеви и утврђене позиције бјеху по главицама око Граховца. Црногорска војска 29. Априла лијепо се разреди: војвода Петар С. Вукотић са Озринићима, сердар Милош Кривокапић и војвода Илија Ђуканов са Цуцама, капетан Боро Станојевић са Бјелицама, каневан Бошко Милутиновић са Загарчанима и Команима и сердар Пејо Ковачевић са Граховљанима 1 заузму од југо-запада Бојане брдо и Омутић; а од сјеверо-истока заузму мјеста: Крцо Петровић и војвода Иво Радоњић са Његошима; војвода Марко Мартиновић са Цетињанима; војвода Ђуро Матановић са Ћеклићима. Опазивши Турци Црногорце по врху Омутића. Хусеин-паша одма пошал.е два табора стријелаца, да рашћерају Црногорце. Црногорци жељни боја и турскијех г.чава; а што је још најзнатније, ускнпио у њима онај стари српски, ратоборан дух, којега је витешки Кнез Данило у Црногорцнма јако побудио и зажегао; дочекају Турке, те се јуначки и жестоко побију. Пеко Павловић и поп Лука овђе су се особито показали и одлико-

1 Војвода граховски, Анто Даковић нрије граховачкога боја на неколико дана пануо је био с коња, те је ногу сломио; за то није могао у овоме боју бити удјелник.