Војин

148

В01НИЧКИ ГЕНИ1Е

оно, само оно може да прибави добрих резултата у рату. Па кад ово важи за старешине нижих степена, а да шта да се каже за главнога заповедника, ? Дали 1е кад год могло бити војсковође без частољубља и дали се такав и помислити може? Пређимо сад на душевну снагу човека , па запита1мо саии себе шта разумемо под том речи? Без сумње не ћемо ту разумети напраситост срца, наглост или страстност него са свим напротив способност: да се покоравамо разуму и онда, кад смо здраво узбуђени и раздражени. Него питање 1е дали овака способност долази непосредно из нашег разума? Ми то не верујемо; Ову нашу сумњу не ћемо доказивати позива1ући се на људе у котх 1е врло бистар разум, а кош се при свем том њему не покоравагу, 1ер би нам се на то могло одговорити да 1е за то потребан разум не толико простран колико 1езгровит. Ми мислимо да ће мо бити ближе истини ако кажемо, да моћ ко1а нас побуђу1е да се покоравамо разуму у магновењу узбуђења, лежи у самоме срцу нашем (отуда уздржљивост). У 1аким духовима живи 1едно чуство ко1е уме да обдржава равнотежу међу раздраганим страстима без да све страсти са свим потире, и тек помоћу те равнотеже, разум оста1е непрестано тако рећи на кормилу. То чуство што обдржава равнотежу нше ништа друго до осећање људског досто1анства. Ово достанство опет, по себи 1е нашлеменитиш понос човека, нашлеменитша тежња његова да у свавом смотрању ради и да се поиаша као божте створење пуно увиђавности и разума. Кад