Војин

206

РАТНА СРЕЋА

већ хе настспавао да 1е што више развше. Паметно веде да 1е он био ковач сво1е среће/) у место да је просто дело, као што тодико других њих; та 1е раздика знатна. И Виљар беше ковач среће сво1е, с тога 1е имао само себи захвадити. 2 ) Ми бисмо могли више њих набро1ити. Но код тих ваља се чувати да не речемо: ,,'Госусрећне будаде". Тако исто немо1мо ценити само вештину срећним бити; и нашостохани1и и најразборитит застрашиди би се, 1ер сав њихов труд од више година, глас и величина, могао би само 1едан тренут зле среће распрштати. Грасшен у СВ0101 књизи <1и Негов виче на ове две кра1ности: „Срећа 1е ведика корист; она надмашу1е увек заслуге вештине, ад ко1а нема среће. Такође неки воли хедан ступањ среће него деоет мудрости и 1унаштва, — осећање невредно и нетостото разумнога створа! Други опет сматрају несрећу као неки знак врлине: Срећа 1е, као што они веле, онредељење будала, а несрећа судба паметних и свесних, Но то Је мишљење огорчених и у сваком иогледу несрећних људи". Праву средину између ове две кра1њости може бити тешко 1е наћи, 1ер изгледа са свим природно да 1е ведики човек у исти мах и срећан. „Вичу на срећу", вели ђснерао Ламарка тумач тог осећања, „кад престане помагати 1унаку". Овакво расположење 1авнога. мњења изгледадо би чудно, кад не бисмо знали да се ведике масе лако повша1у пред 1унаком, и, у свом уображењу, прида1у му све та-

1 ) Види В е и х 1 е т е 1еиге а Сезаг, раг 8а11из1;е. '*) Дезар и Виљар знаменитог еу порекла.