Војин

18

ПИСМЕНОСТ У НАШОХ В01СЦИ

неки и пишу: савио се ка некоме сандучићу (или јоши к земљи) и на земљи седећп пише раскреченим пером, умоченим у мастило, кохе 1е већ избелело од тешкога доливања водом. Ови су готово увек самоуци, и између стотине ретко 5 свикну грубо писање. Њима се изда1е хартша и каткад пера (прем да се ово доста економише), ал многе сам чуо да би писали ал средстава нема1у. Сад претставите себи ту школу, у кот све зут од шапутања и полугласнога читања и разговора, и у коју сваки час долети по кот озебао стражар с поља вичући „дежурни , ординарац, неваљни" , па после оно сваки час прекидање због других узрока, примања хлеба и бог те пита шта 10ш не: — па ће те нагбоље видети колико успеха бити може! А ) Шта дакле не достате ово1 нашо1 школи ? Ми мислимо све. Учитељи су 10ш невешти као и сами ђаци и нису стрпељиви. Начин учења 1е она1 10ш препотопски. Вотици не увиђа1у баш тако много да треба овим да се муче, у толико више у колико т ствар сухопарна а ко1у сваки час прекида довикивање овога и онога: на хартшу се слабо пази, на пера тако исто, нити им има ко да зареж.е, мастидо им не доста1е, 2 ) нема1у на чему да седе, нити стална наслона за

') У пшонирским четама већ ни1е тако. Тамо је доста уредно и систенатно се и други предмети предају (наравио њихови офидири). а ) Видели смо и табдице црне са иисаљком, и ово 1е доста добро, особито за иочетак; али маленом пажњом на скоро нестане писаљке, и опет исто следство.