Војин

78

РАТОВАЊЕ У СРЕДЊЕМУ ВЕКУ

оци тражише наЈамнике. Овн напротив , не зна1ући друга заната до ратовања немадоше никака интереса да рат што пре оконча1у, почем се њима само овде отвараху бољи изгдеди; мир пак доносио им је сиротињу и патње, — те с тога дакле на1амници противљаху се свакоме помирењу и само за тим тежаху да рат у безкрашост отегну. Ритер и његов нарип мадо по мадо обукоше се са свим у чедик. Окдопљени нааамници (помишља1ући 10ш на њихове склоности и тежње) могаху се тек врло споро кретати. Свака река, свако бдато, ров и зид — бе1аху њима непредазне нречаге. И уметност логоровања бе1аше у средњему веку на много нижему стунњу, но у старо доба. Цеда ратна уметност средњега века као да беше сасређена у тежњи, да се коњаник и његов коњ што 1е могз^ће више обезбеде од непри1атељског оруж1а, — међу тим пак вазда се бринуше да се оружју да што више дакости у кретању. Кад 1е се у овоме правцу на1виши врх достигао, — изнађење нраха учини савршену реводуцшу у ратовању. Панцер човечиш и зид средњевековне вароши, — не могоше се више противити снази праха, кош све уништава. Старша од праха бе1аше тако звана грчка ватра, К01а му 1е морада врдо сдична бити, 1ер се и она из метадних цеви бацаше и рушећи дакде и запаљу1ући дектвоваше. На та1 се начин сдужио грчком ватром мисирски султан Кедавум, кад оно опсађиваше варош Птодоме1у (1290). 1ош рани1е познаваху Чинези, Инђи1анци и Арапи опет некакву смесу, ко1а је врдо личида на пушчани прах. Но тек у половини четрнаестога века поче прах добивати све вшпе